Југославија као изоловано острво

„Ово није изложба о Југославији него против Југославије, акценат је махом на лошим стварима, црно-белој визури, а после посете овој изложби посетиоцу остаје доминантно сивило” – рекла је историчарка Радина Вучетић на трибини приређеној поводом изложбе „Југославија: од почетка до краја”, приређене у Музеју историје Југославије, која обухвата чињенице о држави која је неколико пута настајала и нестајала, мењала име, границе и државно уређење.

Према њеним речима, акценат поставке је на политичкој, уместо и на културној и друштвеној историји, а културни живот Југославије сведен је на стереотипе („Сутјеску” и „Неретву”, Иву Андрића, анимирани филм „Сурогат” Душана Вукотића, овенчан Оскаром,…), иако смо, како наставља, имали сјајну авангарду, надреализам референтан у европским оквирима, Битеф и остале значајне догађаје.

– Југославија је виђена као изоловано острво, земља која је сама себи битна, и као да нема никог око ње. Није објашњено шта су значили несврстани, где смо у односу на западну и источну Европу, недостаје нека табела, графикон, општи контекст. Аутори поставке су историчари али у тиму нема антрополога, историчара уметности, уметника – каже Радина Вучетић.

Она је подсетила да је последња историја Југославије написана 1988, из пера Бранка Петрановића, и да 25 година траје научно ћутање о овој теми, предложивши да би, поред рецензената из региона, добро било имати „поглед са стране”, нпр. Џона Лемпија и Мари-Жанин Чалић.

Антрополог Илдико Ердеи наглашава да је овде реч искључиво о добронамерној, поштеној научној критици, с циљем да се изложба надогради и изнијансира. Према њеном мишљењу, није направљен довољно јасан дисконтинуитет између Краљевине Југославије и социјалистичке Југославије, периоду 1941–1945. посвећено је мало простора, и није уложен труд да се он интерпретира и вреднује.

„У натегнутим паралелама не види се које су разлике те две државе”, каже Илдико Ердеи додајући да се не види како је тадашњи друштвени поредак утицао на свакодневни живот. Како додаје, могао је бити обрађен и феномен постјугословенске носталгије, посебно јаке у Словенији, где бујају омладинске праксе оживљавања ЈУ-искуства.

Теоретичар уметности Бранислав Димитријевић рекао је да је фасциниран што је НОБ-у посвећен само један текст, а социјалистичка Југославија предоминантна на поставци, назвавши такав приступ историјским ревизионизмом.

– Дизајн је немушт и као такав чист промашај. Изложба је нечитљива и негледљива. Текстови су на троугловима који се могу тумачити као распукнуте звезде. Посетилац је присиљен да чита метре и метре зида, и гледа фотографије које одбијају наш поглед, док нас преплављује туга – каже Димитријевић, додајући да свака изложба мора имати неку тезу, а ова је нема.

Срђан Цветковић, један од аутора, рекао је да се ни њему не свиђа изложба у свим сегментима и да му недостаје део о култури која је „можда и најбоље што је било у тој земљи”. „Изложба јесте амбициозна али важно је да постоји и отвара дискусију. Откривени су табуи који се никада на овом месту нису могли видети: од Голог отока, ликвидације народних непријатеља... Буџет је био ограничен, додаје, а аутори нису имали интерес да чињенице представе у добром или лошем светлу.

Кустос Ана Сладојевић сматра да не треба очекивати од Музеја историје Југославије да пише историју, и да југословенско културно наслеђе мора да се редефинише кроз интеракцију.

--------------------------------------------------------------

Аутори и кустоси

У тиму који је дао предлог концепта изложбе су: Хрвоје Класић, професор на Одсеку за историју Филозофског факултета у Загребу, Саша Мадацки, директор Центра за људска права у Сарајеву, Предраг Марковић, научни саветник Института за савремену историју у Београду, Марко Поповић, директор Центра за визуелну историју при Факултету за медије и комуникације у Београду, Роберт Рикел, директор и оснивач Музеја ДДР-а у Берлину, и Катарина Живановић, тадашња директорка МИЈ. Кустоско-ауторски тим изложбе: социолог Јово Бакић, историчари Хрвоје Класић, Ивана Добривојевић, Владимир Петровић, Срђан Цветковић и кустос Ана Панић. Рецензенти: Твртко Јаковина (Хрватска), Хуснија Камберовић (БиХ), Ото Лутхар (Словенија) и Предраг Ј. Марковић (Србија). Аутори наводе да није намера дасе обухватесвиаспектисистема, већ да посетиоцеупознајусаједнимоднајконтроверзнијихдржавотворнихексперимената20.века. Изложба ће бити део сталне поставке, са могућношћу допуне и мењања.