Очекивани реизбор председника Јерменије

Вест да је јерменски председник Серж Саргсјан поново победио на изборима није никога изненадила. Изборни губитници, пре свих Рафи Ованесјан, одмах су саопштили да гласање није било фер, али ни то не одудара од фолклора који прати изборни процес у Јерменији. Питање је међутим који су то разлози који су натерали Јермене да, упркос тешким условима живота у којима се тренутно налазе, одлуче да подрже исти правац.

Политичке прилике у овој држави јужног Кавказа далеко су од идеалних. У спољнополитичком смислу, земља је фактички потпуно изолована будући да су односи са Турском и Азербејџаном на ивици неподношљивости и државна граница је потпуно затворена. Истовремено мање-више пријатељски односи са Ираном и Грузијом нису Јерменији од превелике користи јер су те две земље оптерећене баластом лоших односа са САД односно Русијом.

Ни у унутрашњополитичком смислу стање није много боље. Животни стандард грађана је веома низак, а корупција је уграђена у све поре друштва и чини се да је превелики залогај за тренутну владајућу гарнитуру да се са њом избори.

Како је онда могуће да је стари-нови председник Саргсјан добио подршку више од 58 одсто гласача? Његов главни изазивач и лидер партије Наслеђе Ованесјан је освојио тек нешто више од 36 одсто гласова, док су резултати осталих кандидата мање-више на нивоу статистичке грешке.

Истина, коначни резултати нису се баш поклопили са проценама испитивача јавног мњења који су Саргсјану предвиђали још већи успех који би ишао и до 68 процената подршке гласачког тела, док је Ованесјану прогнозирано у најбољем случају 24 процента. До преломне тачке у промени предизборне калкулације дошло је крајем јануара када је у Јеревану дошло до покушаја убиства председничког кандидата Парујра Хајрикјана (на изборима освојио 1,3 одсто гласова).

Према подацима организације Европски пријатељи за Јерменију, после покушаја атентата забележен је „вртоглави пад” подршке Саргсјану и напредовање Ованесјана. Тај тренд је очигледно дао покриће Ованесјану да тврди да су резултати избора на којима је изгубио – покрадени.

За евентуално проналажења кључа за овакву рачуницу треба имати у виду и помало контрадикторну политичку биографију Саргсјановог главног изазивача. Овај харизматични политичар је побрао симпатије јерменске јавности, али и много шире публике, када се својевољно одрекао удобног живота адвоката и професора права у Калифорнији и дошао у Јерменију. Иако рођен у САД одрекао се америчког држављанства и добио положај првог министра спољних послова независне Јерменије. Остао је запамћен и факс који је проследио светским лидерима одмах по ступању на министарску дужност: „Јерменија је слободна. Молим вас да нас признате.” Тада се у дипломатским круговима често препричавала шала да јерменска дипломатија има „амерички акценат”.

У светлу једне такве биографије и човека који је од почетка био миљеник Запада, изненађује његов поприлично радикални приступ двама проблемима који су отворена рана јерменске стварности.

У погледу решавања проблема Нагорно-Карабаха, јерменске енклаве у оквиру граница Азербејџана, Ованесјан се отворено залаже за њено признавање као независне државе. Истовремено, о питању злочина који је у Отоманском царству почињен над Јерменима инсистира на његовом обележавању као геноцида.

С друге стране, о овим питањима је Саргсјан много „мекши” и отворенији за дијалог иако то на први поглед не изгледа тако. Председник, иначе родом из Нагорно-Карабаха за који је и ратовао, тешко да не жели независност региона макар исто онолико колико и Ованесјан. Међутим, спремност на дијалог јесте оно што Запад сад очекује од јерменског лидера, а Саргсјан је спреман то да им пружи. „Њујорк тајмс” пише да Вашингтон инсистира на стабилности Јерменије јер му је она „драгоцен савезник у надгледању иранских нуклеарних амбиција”.

Коментатори у Јеревану упозоравају да, иако је Ованесјан био својеврсна персонификација западног модела који земља жели да усвоји, код гласача без одјека није била мање-више отворена подршка коју су западни центри моћи ипак дали Саргсјану и његовом стрпљивом приступу у односима са Азербејџаном и Турском.

Плата од 260 долара на коју просечан Јерменин може да рачуна сваког месеца свакако није тренд који нација жели да задржи, али још један отворени сукоб са суседима додатно би уназадио ионако исцрпљену земљу.