Како се постаје еврократа

Србија би, иако је истакла кандидатуру и за Седиште савета за регионалну сарадњу, нове организације која треба да наследи Пакт за стабилност југоисточне Европе, и за првог генералног секретара Савета, о чему ће бити одлучено на самиту земља југоисточне Европе, 11. маја у Загребу, лако могла остати празних руку у оба случаја. Како "Политика" незванично сазнаје, седиште Савета ће бити лоцирано у Сарајеву, које је једино уз Београд истакло кандидатуру, док ће први човек нове организације највероватније бити представник Хрватске Хидајет Бишчевић, који је једини конкурент представнику Србије. Од раније су, наиме, из Пакта за стабилност југоисточне Европе, на чијем челу се налази Ерхард Бусек, бивши конзервативни аустријски политичар, долазили сигнали да је Сарајево фаворит у односу на Београд, што се тиче седишта нове организација, али је истовремено Србији стављано до знања да може да рачуна на место генералног секретара. Истина, под условом да је расположена да као свог кандидата за то место истакне Горана Свилановића, функционера Пакта за стабилност југоисточне Европе и бившег министра спољних послова СР Југославије, односно Србије и Црне Горе.

И када су већ сви објавили да је бивши шеф југословенске дипломатије званични кандидат Београда, шеф владине Канцеларије за сарадњу са медијима Срђан Ђурић изјавио је да "влада никада није донела одлуку да Свилановић буде кандидат, већ само одлуку да кандидат буде Милан Симурдић".

Испоставило се да је сагласност за Свилановићеву кандидатуру из Министарства спољних послова, а на предлог председника Србије Бориса Тадића, отишла у седиште Пакта за стабилност југоисточне Европе у Бриселу без одлуке Владе Србије, којој формално-правно припада право да предлаже кандидате за такве функције. То се десило 31. марта, када је био последњи рок за подношење кандидатуре. Влада је, међутим, сагласност опозвала и за кандидата предложила Симурдића, некадашњег амбасадора СРЈ у Хрватској, који тренутно ради као саветник председник Управног одбора Нафтне индустрије Србије.

Симурдићева кандидатура је тако отишла у Брисел тек после истицања формалног рока за подношење кандидатуре, што може да доведе у питање Симурдићев избор за генералног секретара Савета, упркос чињеници да кандидат Хрватске, према сазнањима "Политике", на европском нивоу нема претерано добру репутацију.

Званичних реакција из Брисела још нема, али Радио Слободна Европа тврди да "европски дипломатски извори" који су процењивали да би Свилановић донео Србији челно место, сада кажу да "ништа више није извесно, јер Србија више нема тако јаку позицију". Како се незванично сазнаје, иза кандидатуре Свилановића у Бриселу је стајао Ерхард Бусек, који је улагао и лични напор да бивши шеф ЈУ дипломатије "прође" за генералног секретара организације која ће наследити Пакт чијим је радом он пет година управљао.

Кандидате за функцију генералног секретара, иначе, предлажу земље учеснице, а одлука о томе ко ће бити изабран донеће се, после консултација, консензусом.

У сваком случају, за три недеље биће јасно да ли је Србија испустила шансу да појача своје присуство у међународним организацијама, у којима је њено тренутно учешће скромно. Србија није чланица ЕУ па њених људи нема међу "еврократама", како се популарно називају функционери европске бирократије, а од виђенијих чланова важнијих европских организација има само председавајућег Дунавском комисијом (амбасадор Милован Божиновић, којем трогодишњи мандат истиче 2008. године), док је у Пакту за стабилност југоисточне Европе представља Горан Свилановић. Ситуацију ће, додуше, мало да побољша чињеница да 11. маја Србија преузима председавање Саветом Европе.

Сам Милан Симурдић истиче за "Политику" да би српска дипломатија у наредном периоду требало да учини све како би што више људи успела да "прогура" на све нивое, с обзиром на то да се данас, како каже, дипломатија све више одвија на мултилатералном нивоу.

– Зато је потребно присуство и заступљеност интереса државе у разним интеграционим форумима. Искорачило се из билатерале, није више довољно познавати само четири суседа, и сада се ради на субрегионалном нивоу (то су разни видови прекограничне сарадње), регионалном, европском и глобалном нивоу – каже Симурдић и наглашава: "Сви ти нивои подједнако су важни и учешће у њима даје могућност за заштиту и промоцију сопствених интереса. Једино учешћем у тим организацијама можете да видите шта се разматра, шта се предлаже и како у све то можете да уградите у своје интересе".

Он истиче и да је неопходно да тим процесом буду обухваћени људи свих нивоа у дипломатији, од приправника и почетника, које треба "бацати у ватру" до искусних дипломата.

При кандидовању људи за места у међународним организацијама, међутим, мора се водити рачуна пре свега о томе да та особа буде прихватљива за међународне кругове, али и да се истовремено не сумња у њену лојалност држави која је кандидује.

То потврђује и Војин Димитријевић, стручњак за међународно право, који истиче да се прво "сондира" да ли би неко био прихватљив за међународне структуре, јер "често чак ни добри кандидати, ако их европски функционери лично не знају, не морају да прођу".

– С друге стране, њима не треба да им у име Србије седи неко ко ће да се понаша као влада у избеглиштву – каже Димитријевић за "Политику".

И Симурдић истиче да се не очекује ни од кога да кад уђе у интегративне форме заборави на матичну државу.

– Снажна веза мора да постоји. Они на мудар и прихватљив начин у међународне токове треба да уграде елементе националне политике – додаје Симурдић.

Да ли ће Србија и где имати своје представнике, зависи у великој мери и од личних контаката које овдашњи политичари имају са колегама у иностранству, јер, како истиче Димитријевић, "колико год да су се развиле наука и технологија у комуникацијама, лични контакт ништа не може да замени".

Због тога се свака држава и труди да у организацијама које имају велика наднационална овлашћења има своје људе, који или већ имају добре контакте или су способни да их направе.

– Држави они доносе двоструку корист – обавештеност и утицај, али доводе и до пораста престижа – каже Димитријевић и као пример наводи Миленка Веснића, који је захваљујући добрим контактима са тадашњим америчким председником Вудроом Вилсоном за Србију у току Првог светског рата учинио много више него многи државници.