„Политибиро” за Путина

Руска политичкa сцена се ускомешала. Депутати Државне думе, један за другим – подносе оставке. Само у прошлој недељи на такав корак одлучила су се три парламентарца. Сви из владајуће партије – Јединствене Русије. И то ни годину дана након што се Владимир Путин вратио на место председника државе (7. маја 2012).

Талас оставки уследио је у оквиру кампање по којој ни један депутат највишег законодавног тела у Русији не би смео да има имовину или банкарске рачуне изван отаџбине. А, како се испоставило, оно што поједини парламентарци поседују, далеко од домашаја руских порезника, пење се на – десетине милиона америчких долара. По човеку. Спомињу се и примери: Владислав Третјак, бивши хокејаш, поседује апартман у Мајамију (САД), Андреј Исајев поседује некретнине у Немачкој, Вадим Булавинов је чак доспео и на „Форбсову” листу најбогатијих.

Који су разлози да такви седе у Државној думи, чује се често у јавности.

Кампања је кампања, али да су се поменути добростојећи депутати и до сада водили етичким принципима, не би ни доспели у највише ешалоне власти. Управо стога, опште је мишљење да су се „обележени” припадници Јединствене Русије на оставке одлучили, не зарад партијске дисциплине, већ стога што им је сигнал за повлачење стигао – из Кремља.

Русија спада у државе које се често налазе на листама оних чији чиновници, без обзира на положај у служби, спадају у – најкорумпираније. Тамошњи блогери и слични учесници неформалних институција за одбрану слободе информација, разоткрили су многе случајеве корупције, посебно оне међу најодговорнијим службеницима. Држава је, просто, натерана да реагује. Додуше, у први мах против блогера, а онда ипак и против друге стране.

Како коментаришу аналитичари, уочљиво је да кремаљска администрација већ неколико месеци спроводи одлучну антикоруптивну кампању. Али не само због потребе да се то зло што је могуће више искорени, већ и са циљем јачања рејтинга председника Путина.

Све поменуто дешава се у тренутку када се све учесталије праве анализе шта Русију чека у будућности. А на том плану једна од првих дилема јесте: да ли ће се Владимир Путин кандидовати и за четврти мандат, или ће председничку улогу препустити „некоме од поверења”.

Својевремени експеримент са Дмитријем Медведевом, који је Русију водио од 2008. до 2012, није показао баш најбоље резултате. Сличну омашку Путин нити жели, нити сме да понови. Крај тандема Путин–Медведев прогнозиран је још у августу прошле године.

Русија стоји пред значајним променама, како на унутрашњем, тако и на спољном плану. Времена за одлагање нема. А то тражи нове људе, пре свега оне који нису већ „изашли на лош глас”, али и нове идеје, нову снагу, све оно што би, како се наводи, могло да помогне актуелном председнику у одржавању узлазног привредног тренда и очувању глобалне стратешке моћи државе.

У том смислу у руски политички речник поново се увукла реч – „политбиро”, толико карактеристична за бивша совјетска времена. Додуше, у овој новој варијанти обогаћена је информатичким додатком – 2.0. И овде се, такође, спомињу конкретна имена: Сергеј Шојгу, Игор Сечин, Сергеј Чемезов, Сергеј Ванов, Вјачеслав Олодин, Јуриј Коваљчук, Генадиј Тимченко, Сергеј Собјанин, Дмитриј Медведев, све људи из највиших кругова власти.

Управо међу поменутима требало би тражити, евентуалног, Путиновог наследника, али и будућег премијера. Под условом да шеф државе одлучи да одигра слично као што је урадио по истеку другог председничког мандата 2008. Најближи премијерском звању за сада су актуелни градоначелник Москве Сергеј Собјанин и министар одбране Сергеј Шојгу. Ипак, како преноси агенција Њузру, шансу имају и бивши министар финансија Алексеј Кудрин и Михаил Прохоров, предводник партије Грађанска платформа.

У сваком случају, оно што предстоји Путину јесте да баланс снага у оквиру „политбироа” одржава таквим да било која одлука коју донесе он сам, а поготово у вези са његовим будућим статусом, не буде дезавуисана са стране овог „скупа моћних”.

Нејаки Медведев одговарао је Путину као међупотез за повратак на власт. Ипак, тешко је веровати да је и сам очекивао да ће његов пулен исказати такву несналажљивост у међународним односима. Подсетимо, у оквиру програма „ресетовања односа” између Русије и САД, Медведев је дао све што је могао. Заузврат, за Русију није добио – ништа. Ни његово потоње постављање на место премијера није дало резултат који је Путин очекивао. Није стога чудно што је могуће прекомпоновање владе све чешћа тема разговора у руским политичким круговима.

Чињеница да је Путин кренуо у рашчишћавање рачуна са оним члановима владе који, из било ког разлога, нису извршили задате им обавезе, или су то учинили траљаво, па и зарад личне користи, указује да председник не жели за собом да оставља никакве репове. 

Околности на спољнополитичком плану, слабљење утицаја Европе и САД, уз истовремено јачање Кине у глобалним дешавањима, говоре да се и географски распоред изазова за будућност убрзано мења. А та нова игра тражи учеснике од формата. Медведев, свакако, није спреман да игра у таквој лиги.

Путин борбу против корупције, а посебно у редовима његове партије, сматра кључном за добијање одрешених руку да и даље води државу. На свој начин, и без обзира на то да ли ће то чинити у четвртом председничком мандату, или из сенке, као у време када је у Кремљу столовао Медведев.