Сукоб Стаљина и Булгакова

На сцени Шабачког позоришта 21. фебруара је премијерно изведена представа „Млади Стаљин” у режији Небојше Брадића, према драми „Сарадници” Џона Хоџа. Драма  прати сукоб руског писца Михаила Булгакова са совјетским диктатором у пуној снази. Београдска публика имаће прилику да је види 1. марта у Београдском драмском позоришту.

Драму је превео Ђорђе Кривокапић, костиме је урадила Марина Вукасовић Меденица, сценски покрет је осмислила Вера Обрадовић, а музику је потписао Зоран Ерић. Лик Булгакова тумачи Зоран Карајић, његову супругу Јелену Деана Костић, а Стаљина Иван Томашевић. У подели су и Петар Лазић, Анета Томашевић, Страхиња Браовић, Владимир Милојевић, Соња Милојевић, Љубиша Баровић, Вељко Ераковић, Младен Огњановић, Слободан Петрановић, Марко Ивановић и Ивана Јокић.

У чему је кључ Стаљиновог сукоба са писцем Михаилом Булгаковом?

Сукоб је само на првој линији радње, оном што је видљиво. Много важније је препознавање својих особина у оном другом са којим се сукобљавамо. Кључ драме је у лепоти игре са замењеним улогама. Свако мења оно што нема. Булгаков хоће моћ, а Стаљин креaтивност. То је драма универзалног, али и посебног значења. Ми овде и сада је лако читамо. Они који имају моћ желе да на силу и брзо дођу до креативности, а они који су креативни на маргини су, немоћни, без силе груписаног јавног гласа. Али, памћење указује да је то само пролазни историјски тренутак. Тренутак који наговештава, слути и опомиње на страшне ствари...

„Млади Стаљин” Џона Хоџа је ове сезоне најпопуларнија представа у Националном театру у Лондону. Како је дошло до реализације шабачког пројекта?

Комад „Млади Стаљин” односно „Сарадници”, који пуни салу Националног театра у Лондону и одушевљава без изузетка,  препоручили су ми моји лондонски пријатељи. Брзо и лако га је превео Ђорђе Кривокапић. Код београдских позоришта није постојао интерес. Шабачки колега Зоран Карајић и пријатељ Милош Милошевић  препознали су вредности текста и, упркос финансијској ситуацији у којој се налазе, постали сарадници на овом пројекту.

Као један од претходних министара културе, како гледате на актуелно стање у овом сегменту друштва?

Слика коју видим далеко је од ружичасте, као и времена у којима живимо. Свест о важностикултуре није била много већа ни у времену у коме сам започео свој мандат. Уз огромне напоре урадио сам само део онога што сам планирао. Читав контекст је веома неповољан код нас, у Европи, у великој већини земаља у свету и, будући да је тако, логично би било да у најтежим временима на челу институција културе буду најбољи и најкомпетентнији. Нисам уверен да је сада такав случај. Насупрот.

Случај Народног музеја у Београду још увек није решен. За време вашег мандата покренут је други идејни пројекат. Ипак, здање ће изгледа на крају бити само нашминкано?

Дубоко сам уверен да је све што смо моји сарадници и ја урадили било веома промишљено, одговорно и стручно планирано и спроведено.  Пројекат Народног музеја је вођен са великом пажњом и јасном визијом. О томе постоји веома поуздана документација која сваког тренутка може бити стављена на увид и тако поново покренути процес темељне реконструкције.

Како се обезбеђује новац за културу, односно шта је пресудно да се направи помак у буџету за ову област?

Нажалост, новац за културу се заиста сада „намиче” и док је тако помака неће бити. Било би важно да се промени незнање, произвољност и неодговорност људи који доносе одлуке, а чија је моћ већа од министра културе. Те промене су вероватно најтеже, али нису немогуће.

Б. Г. Требјешанин