Криза металургије као криза привреде

У општој економској кризи тешко је погођена базична привредна грана – металургија. У процени значаја металургије за развој укупне привреде најбоље је подсетити се да је данашња ЕУ започела своју економску интеграцију оснивањем Заједнице за угаљ и челик 1951. године.

У пуном замаху, металургија опскрбљује потребе аутомобилске и грађевинске индустрије и многобројних прерађивача. Србија је и сама прихватила ову концепцију, изградивши комбинат у Смедереву и фабрику аутомобила у Крагујевцу.

У Источној Европи сличан модел су, уз Русију, развиле Чешка, Румунија и Пољска, а на светском плану многи други, паи позната ,,тројка”: Кина, Бразил и Индија.

Данас су, међутим, с кризом ове гране, осим Србије, суочене и друге земље, међу њима Француска и Белгија, из чијих се примера антикризне борбе можда могу извући неке поуке.

Статистички подаци показују да је само у периоду 2011–2012. тражња за гвожђем и челиком у овим земљама опала за 25 одсто! То је био разлог да власник железара у француском граду Флоранжу, штитећи свој капитал, отпусти 729 радника и најави отпуштање још неколико хиљада. Железаре у француској области Мозел су приватизоване и постале су својина акционарског труста Арцелормитал, којим руководи највећи акционар Индијац Лакшми Митал. Позивајући се на власништво, он је најавио гашење нових пећи у Мозелу и потпуно гашење и отпуштање великог броја радника у белгијским железарама (Лијеж).

Синдикати у Флоранжу одмах су ступили у штрајк и позвали се на обећања председника Франсоа Оланда да ће се „жестоко супротставити сваком отпуштању”. Садашњи власник Митал се позвао на право управљања својим власништвом и на заштиту инвестиција. Тако су у овом троуглу сви истицали своја права, из чега се јавила потреба за преговорима.

Синдикати су, доста неуобичајено, одмах предложили влади да „привремено национализује” објекте и добили суподршку француског министра за привредни опоравак, што је деловало као притисак на власника и на владу. После тога је уследио предлог власника да у наредних пет година уложи нових 180 милиона евра, што је председник Оланд оберучке прихватио. Међутим, синдикати нису. Они су у понуђеној суми препознали само покриће редовних трошкова, али не и „стратешку инвестицију” која би водила ширењу производње и стабилизацији запослености. Власник је у контрапредлогу рекао да радници, кроз куповину акција, сами откупе део власништва и тако буду чвршће везани за тржишне услове пословања.

Упоређивањем ових збивања соним што се дешава у Србији, стиче се утисак да се код нас није много знало о посебним условима потписивања па ни раскида уговора између партнера. У сваком случају, не би требало губити из вида да су такви објектидомаће инвестиције и да би кроз приватизацију требало обезбедити и неку нову репродукцију, а не само голу продају.

Индустрија, о чијим се предузећима у приватизацијама данас најчешће ради, без сумње је запостављена привредна грана, док примат у економији заузимају банкарство и финансије, које лакше оплођују капитал, али и мање запошљавају. То, поред економиста, данас увиђају и водећи државници.

Најнеповољније је ако се дозволи снижавање вредности унастојањуда се „што брже прода” првом понуђачу, што је можда био случај с многим нашим приватизацијама. Многи објекти су, што показују данашња суђења, отишли по веома сниженој цени, да би их власник након извесног времена вратио још обезвређеније.

Поједине привредне гране од стратешкогзначаја у још неким земљама посебно сузаштићене. У бившим социјалистичким, спопаднутим изненадном кризом, многе су отишле у бесцење. Металургија свакако спада у такве гране. Међутим, кад је реч о приватизацији, чак и у овом кризном периоду, требало би је можда боље процењивати и из угла будућих циклуса. Ове гране ангажују значајне инвестиције, али и запошљавају изузетно велики део радне снаге и утичу на подизање бројних прерађивачких капацитета. Отуд би и прерађивачи морали да подрже оздрављење металурга.

Професор универзитета у пензији