Kriza metalurgije kao kriza privrede

U opštoj ekonomskoj krizi teško je pogođena bazična privredna grana – metalurgija. U proceni značaja metalurgije za razvoj ukupne privrede najbolje je podsetiti se da je današnja EU započela svoju ekonomsku integraciju osnivanjem Zajednice za ugalj i čelik 1951. godine.

U punom zamahu, metalurgija opskrbljuje potrebe automobilske i građevinske industrije i mnogobrojnih prerađivača. Srbija je i sama prihvatila ovu koncepciju, izgradivši kombinat u Smederevu i fabriku automobila u Kragujevcu.

U Istočnoj Evropi sličan model su, uz Rusiju, razvile Češka, Rumunija i Poljska, a na svetskom planu mnogi drugi, pai poznata ,,trojka”: Kina, Brazil i Indija.

Danas su, međutim, s krizom ove grane, osim Srbije, suočene i druge zemlje, među njima Francuska i Belgija, iz čijih se primera antikrizne borbe možda mogu izvući neke pouke.

Statistički podaci pokazuju da je samo u periodu 2011–2012. tražnja za gvožđem i čelikom u ovim zemljama opala za 25 odsto! To je bio razlog da vlasnik železara u francuskom gradu Floranžu, štiteći svoj kapital, otpusti 729 radnika i najavi otpuštanje još nekoliko hiljada. Železare u francuskoj oblasti Mozel su privatizovane i postale su svojina akcionarskog trusta Arcelormital, kojim rukovodi najveći akcionar Indijac Lakšmi Mital. Pozivajući se na vlasništvo, on je najavio gašenje novih peći u Mozelu i potpuno gašenje i otpuštanje velikog broja radnika u belgijskim železarama (Lijež).

Sindikati u Floranžu odmah su stupili u štrajk i pozvali se na obećanja predsednika Fransoa Olanda da će se „žestoko suprotstaviti svakom otpuštanju”. Sadašnji vlasnik Mital se pozvao na pravo upravljanja svojim vlasništvom i na zaštitu investicija. Tako su u ovom trouglu svi isticali svoja prava, iz čega se javila potreba za pregovorima.

Sindikati su, dosta neuobičajeno, odmah predložili vladi da „privremeno nacionalizuje” objekte i dobili supodršku francuskog ministra za privredni oporavak, što je delovalo kao pritisak na vlasnika i na vladu. Posle toga je usledio predlog vlasnika da u narednih pet godina uloži novih 180 miliona evra, što je predsednik Oland oberučke prihvatio. Međutim, sindikati nisu. Oni su u ponuđenoj sumi prepoznali samo pokriće redovnih troškova, ali ne i „stratešku investiciju” koja bi vodila širenju proizvodnje i stabilizaciji zaposlenosti. Vlasnik je u kontrapredlogu rekao da radnici, kroz kupovinu akcija, sami otkupe deo vlasništva i tako budu čvršće vezani za tržišne uslove poslovanja.

Upoređivanjem ovih zbivanja sonim što se dešava u Srbiji, stiče se utisak da se kod nas nije mnogo znalo o posebnim uslovima potpisivanja pa ni raskida ugovora između partnera. U svakom slučaju, ne bi trebalo gubiti iz vida da su takvi objektidomaće investicije i da bi kroz privatizaciju trebalo obezbediti i neku novu reprodukciju, a ne samo golu prodaju.

Industrija, o čijim se preduzećima u privatizacijama danas najčešće radi, bez sumnje je zapostavljena privredna grana, dok primat u ekonomiji zauzimaju bankarstvo i finansije, koje lakše oplođuju kapital, ali i manje zapošljavaju. To, pored ekonomista, danas uviđaju i vodeći državnici.

Najnepovoljnije je ako se dozvoli snižavanje vrednosti unastojanjuda se „što brže proda” prvom ponuđaču, što je možda bio slučaj s mnogim našim privatizacijama. Mnogi objekti su, što pokazuju današnja suđenja, otišli po veoma sniženoj ceni, da bi ih vlasnik nakon izvesnog vremena vratio još obezvređenije.

Pojedine privredne grane od strateškogznačaja u još nekim zemljama posebno suzaštićene. U bivšim socijalističkim, spopadnutim iznenadnom krizom, mnoge su otišle u bescenje. Metalurgija svakako spada u takve grane. Međutim, kad je reč o privatizaciji, čak i u ovom kriznom periodu, trebalo bi je možda bolje procenjivati i iz ugla budućih ciklusa. Ove grane angažuju značajne investicije, ali i zapošljavaju izuzetno veliki deo radne snage i utiču na podizanje brojnih prerađivačkih kapaciteta. Otud bi i prerađivači morali da podrže ozdravljenje metalurga.

Profesor univerziteta u penziji