Kantar za sistem

Pokušaj američkog predsednika Buša da brzom akcijom u sadejstvu sa ministrom finansija Paulsonom i jednim brojem kongresmena ugasi rasplamsalo žarište finansijske krize nije uspeo. Sada su se u akciju uključili stručni i naučni kadrovi, ali i vodeći strani političari ne samo da sugerišu rešenja već i da odgonetnu šta se u suštini zbilo i kakav značaj to može imati ne samo za američke štediše i depozitare, koji iščekuju svaku reč sa strahom i strepnjom, jer se morbidni signali čudnovatog bankrotstva uveliko šire svetom. Razumljivo, svaka vlada nastoji da predvidi moguće posledice za sebe.

Domaća, a još više inostrana javnost pita se šta se dogodilo sa najjačom i najveštijom bankarskom organizacijom sveta. Koliko američka bankarska kriza zaista dotiče i međunarodnu finansijsku scenu? Neki se, u sklopu ovih razmišljanja, sećaju velike ekonomske krize iz 1929–1930. godine, koju je baš Amerika svojim dolarskim bagažom ugasila (prouzrokovala), a drugi evociraju veliki bankarski skup krajem Drugog svetskog rata, pod imenom „Breton Vuds” 1944. godine, koji je upravo Amerika preko poznatog Maršalovog plana, sanirala?

Matematički gledano, gubitak banke braće Lehman od 700 milijardi dolara nije, nažalost, i jedini gubitak. Uz njega ide i gubitak poverenja, koji je za banke možda i presudniji od finansijskog gubitka. Prirodu ovog poverenja nije moguće razumeti bez uvida u kvalitet današnjeg novca, odnosno načina određivanja njegove vrednosti. To je ključno pitanje svih koji osnivaju banke ili menjačnice (kojih, uzgred budi rečeno, i kod nas ima na svakom ćošku). To na prvi pogled može izgledati jednostavno. Novac je posrednik u kupovini i prodaji, ali po kojoj ceni? Dok je njegova supstanca bila od zlata ili srebra bilo je relativno lako odrediti njegovu vrednost. Kantar je zapravo određivao tu formulu. Kada je, međutim, prešao u papirni novac, ta metoda više nije važila. Njegova vrednost je, prosto rečeno, počela da se dovodi u vezusa poverenjem onih koji ga primaju i daju. Od tada nastaje bitka za poverenje, koju su, izgleda za trenutak, izgubili iz vida i najveći monetarni stručnjaci sa svetske monetarne scene Volstrita.

Međunarodno tržište kredita sa Volstrita ne može da funkcioniše a da samo nema podršku ulagača i štediša. Zbog toga je Bušova i Paulsonova bitka – bitka i za povratak poverenja u američki dolar, nekada najprestižniju svetsku valutu. Tu, naravno, nije samo u pitanju dolarsko poverenje, već i poverenje u ekonomski sistem, u okviru kojeg se ova drama i zbila. Zbog toga bi, po našem mišljenju, i američke kao i Sarkozijeve akcije morale da dirnu i u međunarodni finansijski sistem, a možda i šire u međunarodni ekonomski i politički sistem, ali to je druga tema.

savetnik ECPD