Српска књижевност у 150 књига

Нови Сад – Матица српска је недавно, најављујући формирање свог Издавачког центра, представила и најамбициознији, већ осмишљени пројекат будуће куће који је посебно обрадовао све библиофиле. Реч је о обнављању, али и проширењу библиотеке "Српска књижевност у сто књига".
Прво издање ове антологијске библиотеке објављивано је у периоду између 1957. и 1967. године, као заједнички пројекат Издавачког одељења, каснијег Издавачког предузећа Матице српске и Српске књижевне задруге, и то по два кола годишње од по пет књига.

Тираж првог издања био је 7.500 примерака по књизи, или 750.000 примерака укупно, а у другом издању које је кренуло неколико година касније књиге су се објављивале чак у тиражу од по 10.000 примерака, или фантастичних милион примерака укупно! Другим речима, била је то најтиражнија библиотека у српском издаваштву 20. века!

Иницијатор за покретање библиотеке "Српска књижевност у сто књига" био је књижевник и каснији председник Матице српске Бошко Петровић. Он је био директор издавачког предузећа Матице српске у оснивању, али када је кућа основана, Петровић је посао управљања препустио Сави Јосићу, а постао главни уредник.

У Уређивачком одбору су седела најпознатија имена српске књижевности и издаваштва оног времена: Иво Андрић, Живојин Бошков, Војислав Ђурић, Младен Лесковац, Душан Матић, Живан Милисавац, Борислав Михајловић, Бошко Петровић и Живорад Стојковић. Уредник библиотеке био је Живан Милисавац.

Првих десетак књига едиције, нумерисаних бројевима до десет, бави се старом српском књижевношћу, затим су то антологије народних лирских песама, па народних епских песама, народних приповедака, народних умотворина, старије српске поезије, потом су то књиге под насловом "Песници", па "Приповедачи"... "Српска књижевност у сто књига" представља дела и време од Вука Стефановића Караџића до Андрића, Давича, Ћопића, Лалића, Ћосића... Занимљиво је да у последњу годину-две излазе и књиге посвећене одређеним темама и професијама. Тако су се у едицији појавили и "Новинари", "Филозофи", "Научници", "Есеји о уметности" , "Ратни другови", "Виђење рата", потом и књиге "Дечја поезија српска", "Песнички преводи", "Песници", "Приповедачи", "Есејисти и критичари"... Последња, стота књига, носи наслов "Есејисти и критичари", а аутор избора и предговора је Драшко Ређеп.

– Управо смо у процесу формирања будуће редакције, заједно са СКЗ, а уз обнављање раније едиције желимо да додамо афирмисана књижевна имена и дела која су се после другог издања јавила у нашој литератури. Ту је много нових и младих писаца, уосталом тада је најмлађи био песник Стеван Раичковић – каже за "Политику" Миро Вуксановић, управник Библиотеке и потпредседник Матице српске. – Међутим, мораће да се претресе и већ објављених сто књига, у првом и другом издању едиције, која иначе нису идентичне, јер ту има више аутора који су у то време добили прилику да буду објављени, из неких других разлога, а не искључиво естетских, као што су многи изостављени, такође из разлога неуметничке природе... Неки су објављени у заједничкој песничкој књизи, а данас, својим делом, заслужују посебну књигу.

Данас, Матица српска планира да избор најбољих дела из српске књижевности прошири на – 150 књига.

Будућа редакција ће се, према речима Вуксановића, наћи и пред више дилема: како решити питање дубровачке књижевности, које нема у претходним издањима "Српске књижевности у сто књига", а сматра се да припада и корпусу српске и хрватске литературе, како представити 18. век, да ли ће антологије народне књижевности сада бити другачије уређене и изабране, јер је готово све раније приредио Војислав Ђурић...?

– Претпостављени округли број од будућих "150 књига" сигурно неће утицати на квалитет и естетску вредност изабраних дела и аутора, – каже Миро Вуксановић.

-----------------------------------------------------------

Другови "одозго" и Слободан Јовановић

У низу занимљивости везаних за избор наслова и аутора ове едиције, можда је најинтересантнија чињеница да је као 60-та књига, 1963. године, објављено дело Слободана Јовановића под насловом "Портрети из историје и књижевности". Предговор, избор и редакцију потписује Живорад Стојковић. Али, тај револуционарни потез за оно време није, дабоме, могао проћи незапажено: када је књига, заједно са другима у том колу, одштампана у новосадској штампарији "Будућност", другови "одозго" су то први сазнали и пре него што су се листови осушили из Централног комитета Партије стигла је наредба да се комплетан тираж – уништи. Изјаву о томе су у штампарији "Будућности" дали директор Сава Јосић и лектор, и књига је пред њиховим очима исечена, попречно, на два дела... Коло је изашло са закашњењем, а као пета књига, уместо Слободана Јовановића, појавила се – Дечја литература!

У другом издању се, наравно, Слободан Јовановић више није појавио...