Срби илегалци протерани из Русије

Чачак – Верујући обећањима да ће на градилишту у Сочију зарађивати од пет до седам долара на сат, радници из Србије нашли су се најпре у затвору будућег олимпијског града, а затимсу били и депортовани из Руске Федерације. После рђавог искуства, 55 радника из Чачка, Пожеге, Лознице, Смедерева, Краљева, Књажевца и Медвеђе окупило се јуче у Чачку где су ангажовали адвоката Милана Д. Станојевића да покрене поступак за заштиту њихових права.

– Вишем тужилаштву поднели смо пријаву против три особе, теретећи их за превару и трговину људима – рекао је Станојевић јуче по подне, али није желео да наведе имена особа обухваћених пријавом.

У групи преварених грађевинаца обрео се и Драган Милошевић (51) из Књажевца, упркос чињеници да је у Русији радио већ три и по године, па познаје прилике и прописе.

– Знао сам да се са туристичком визом може остати само 30 дана, али су нас организатори одласка убедили да ће нам они средити радне визе. Међутим, од тога није било ништа и провели смо се као нико наш – каже Милошевић за „Политику”.

Он нам је предочио изјаву добијену пред полазак, за коју каже да је једини уговор који су од послодаваца добили. Из тог документа види се да ће радити за предузеће „Нови город” из Сочија, по препоруци фирме СЗР „S&B” из Новог Сада коју заступа Радојица Пејовић, а да је о условима рада информисан од агенције „Рад” из Шапца, коју заступа Стана Јокановић.

– У Сочи сам дошао 26. октобра прошле године и још на железничкој станици ћерка Стане Јокановић узела ми је 100 евра за папире, а Радојица Пејовић још 100 евра од прве плате, такође за сређивање визе коју никад нисмо добили. Још тада сам им рекао да у Русији без радне визе могу да останем само 30 дана а они су ми обећали да ће све да буде у реду. Преварен сам и за зараду јер сам, као вођа машинског дела на градилишту у Адлеру, предграђу Сочија, уместо обећаних седам добио мање од пет долара по сату, уз стална образложења да смо подбацили са учинком.

Милошевић истиче да су организаторима посла предали своје пасоше и они су испечатирани са наводним визама али се убрзо, у руској полицији, показало да су ти штамбиљи лажни.

– Почетком фебруара речено нам је да само на кратко изађемо из Русије у Абхазију, пошто ту постоји граница, па да се одмах вратимо, и тада су нас руске власти ухапсиле. У затвору на граници били смо дан и ноћ, затим смо враћени у Адлер где смо, такође у затвору, провели три дана, на пиринчу и куваној пшеници. Ту смо осуђени на новчану казну од 2.000 рубаља или око 50 евра, у пасоше нам је уписана забрана уласка у Руску Федерацију у трајању од пет година и затим смо, 15. фебруара, депортовани у Србију.

Милошевић описује да је све време ове радне турнеје био на ивици издржљивости, и да такво понижење у животу није доживео. Он каже да је за 858 сати рада, уместо заслужених 129.000, добио само 80.400 рубаља, и рачуна да му је закинуто око 50.000 рубља или 1.300 евра.

– Колико је мени познато, једна група наших радника, такође због проблема са папирима, још је у затвору у Краснодару, а чуо сам да су притворени чак 25. децембра прошле године. То причају људи из њихове групе који су у међувремену депортовани као и ми.

Овај мајстор из Књажевца тврди да постоји сасвим једноставно објашњење за све поменуте радничке невоље:

– Организатори посла могли су лако да добију радне визе за нас у трајању од 11 месеци, али за то је потребно руској држави платити 1.000 долара.