Презапослени џелати

Ово ми је најтежи дан у животу, пожалио се новинарима ирачки министар за људска права Бахтијар Амин, почетком августа 2004. пошто је у Ираку, после 15-месечне обуставе, поново уведена смртна казна. Била је то мера невољно донета, тада је наглашавано, предвиђена само за изузетне случајеве. Непуне три године касније испоставља се да је таквих "изузетака" непријатно много.

Више од сто кажњеника обешено је у међувремену, а више од 150 налази се у чекаоници смрти, што је биланс који је "Амнести интернешенелу" послужио као повод за забринутост и саопштење да је Ирак по броју погубљења сада четврти у свету. Већи број егзекуција изврши се још само у Кини, Ирану и Пакистану.

Учестала погубљења, како оцењује поменута организација за људска права, представљају "дубоко ретроградан" корак, посебно узнемирујући што се тренд појачава, уместо да се смирује. "Драматичан пораст" забележен је прошле године, када је на вешала изведено 65 осуђеника, међу њима и две жене, наводи се у рапорту "Амнестија", цитираном у новинским и агенцијским извештајима.

Једно од тих погубљења претворило се у мучну представу за цео свет. Претпоследњег дана 2006. на губилиште је отишао бивши ирачки председник Садам Хусеин, 15 дана касније двојица његових сарадника, потом средином марта још један бивши функционер, осуђен у истом судском поступку за злочине над шиитима.

То вишемесечно суђење, ишчекивано као ирачки процес столећа, претворило се у нешто сасвим друго. Вођено хаотично и често прекидано, у круговима страних експерата и хуманитaрних активиста изузетно је лоше оцењено. Кад се то има у виду, треба ли се уопште питати како изгледају суђења обичним смртницима.

"Амнести интернешенел" наводи неколико примера изрицања најтеже казне после суђења у трајању од – дословно – сат или два, на основу ранијих признања осуђеника, без обзира на то што су ови пред судом тврдили да су им искази били тортуром изнуђени.

Једно време, у пракси су била и јавна признања. Оптуженици, многи са видљивим траговима злостављања, појављивали су се на телевизији, у специјалном програму "Тероризам у рукама правде" и говорили о својим неделима. Емисије су биле приказиване у ударном термину и имале изузетну гледаност, као нека врста "локалног ријалити ТВ шоуа", (опаска у извештају Би-Би-Сија), али је програм укинут крајем 2005. након што је влада забранила телевизијско ислеђивање.

Незадовољан критичким саопштењем "Амнестија" виши ирачки судија Џафар ал Мусави узвратио је критиком, рекавши да је смртна казна предвиђена ирачким уставом, а да криминалци у Ираку имају много већа права него у многим западним земљама.

Документ је, међутим, мањкав у томе што уопште не помиње могућност помиловања, па је "Амнести" у закључку рапорта апеловао на америчке и британске снаге да осуђенике не предају у руке Ирачанима јер од тог часа нема више никакве наде да ће им живот бити поштеђен. "Ослободиоци", међутим, не воле да се мешају у унутрашње ствари Ирака.