Кров за зелену фабрику

Има пола века како сам, после боравка у алпским пределима Словеније и Италије, написао: Нема пасивних крајева – има пасивних људи.

Иста мисао и данас ми пада на ум јер је видљиво да је земљорадња, посебно у нашем брдско-планинском подручју, и даље неразвијена. На том великом простору царује сиромаштво. Недавни попис показује да је млад живаљ напустио очевину, малобројни старци животаре, ишчекујући крај. Парлог, неплодна земља. На травњацима, на којима су се некад белела стада оваца и чуло мукање говеда – ни репа ни папка...

Српски пољопривредници (нарочито брђани и горштаци) и данас говоре да је пољопривреда „фабрика без крова”. Додају и вековно уверење како је „све у божјој руци”, те да не могу, све и да хоће, да утичу на висину рода и прихода...

Тај фаталистички ланац има неколико беочуга: први и главни је незнање. На њега се наслањају безнађе и пасивност. Знање о пољопривреди је огромно напредовало. Селекционари су створили семе високог родног потенцијала, откривена су нова знања о фотосинтези и исхрани биља. Краве, свиње, овце и домаће животиње су продуктивније и, кад се погледа, хране има довољно за нарасло становништво Земље.

Нова сазнања агрономске науке помогла су да производња хране данас буде мање изложена утицају „небеских сила” – климатских одступања и поремећаја.

Сан небројених генерација је остварен: зелена фабрика је добила кров! Са изузетком прошле, изразито сушне године, ређе су смене „родних“ и „неродних“ година. Ратари су у стању да контролишу плодност, влагу, да усев бране од града и невремена. И више од тога: они пројектују род усева, имају рецепт како да наберу десет тона кукуруза у зрну, четири тоне соје или сунцокрета на хектару! Тако се пројектује и род воћа, грожђа, количина помуженог млека. Земљиште се испитује и на основу хранљивих материја се утврђује најбоља рецептура за висок род. Агрономи корпорације ПКБ намеравају да овог лета пожању 6,5 тона пшенице, десет тона кукуруза, 3,5 тоне соје. Ово је минимум који ће да донесе зараду и веће плате радницима.

Невоља је у томе што већина сељака у Србији још не користи стечени „кров“. Зашто? За разлику од фармера ЕУ, од наших се тек понеки школовао за аграрни посао. Због тога потцењују знање и не држе корак с науком. И данас верују у пресудан утицај бога, неба и – државе. По њима, после неба, пресудан значај у њиховом животу има држава – власт. За њихову ниску продуктивност и сиромаштво крива је немарна влада која деценијама не мари за пољопривреду. Зато и данас слушамо старе захтеве да „држава пропише гарантоване (наравно, повољне) цене“, откупи понуђене вишкове и земљораднику, који ради у „фабрици без крова“ – пружи већу сигурност.

То су претерани захтеви који не могу и неће бити испуњени. Ипак, држава има значајну улогу у развоју аграра, једине обновљиве привредне гране, високог експортног потенцијала. Та улога се, до сада, изражавала висином аграрног буџета. Али није битна само сума новца већ како ће бити употребљена. Уколико је тачна дијагноза с почетка овог текста, да је знање пресудан чинилац – влада би требало да се стара о темељима савремене производње, у шта најпре спада школовање пољопривредника, потом бржа градња заливних поља, набавка нових оруђа и приплодне стоке, подизање високих пластеника и, уопште, брже усвајање и примена нових, продуктивних поступака. Од тога би највећу корист имали земљорадници, што је и право, а потом и држава јер бисмо имали велике вишкове здраве хране. Ако брзо напустимо традиционализам у пољопривреди, стара веровања и заблуде, доживећемо препород о којем, за сада, само сањамо...

Новинар