Krov za zelenu fabriku

Ima pola veka kako sam, posle boravka u alpskim predelima Slovenije i Italije, napisao: Nema pasivnih krajeva – ima pasivnih ljudi.

Ista misao i danas mi pada na um jer je vidljivo da je zemljoradnja, posebno u našem brdsko-planinskom području, i dalje nerazvijena. Na tom velikom prostoru caruje siromaštvo. Nedavni popis pokazuje da je mlad živalj napustio očevinu, malobrojni starci životare, iščekujući kraj. Parlog, neplodna zemlja. Na travnjacima, na kojima su se nekad belela stada ovaca i čulo mukanje goveda – ni repa ni papka...

Srpski poljoprivrednici (naročito brđani i gorštaci) i danas govore da je poljoprivreda „fabrika bez krova”. Dodaju i vekovno uverenje kako je „sve u božjoj ruci”, te da ne mogu, sve i da hoće, da utiču na visinu roda i prihoda...

Taj fatalistički lanac ima nekoliko beočuga: prvi i glavni je neznanje. Na njega se naslanjaju beznađe i pasivnost. Znanje o poljoprivredi je ogromno napredovalo. Selekcionari su stvorili seme visokog rodnog potencijala, otkrivena su nova znanja o fotosintezi i ishrani bilja. Krave, svinje, ovce i domaće životinje su produktivnije i, kad se pogleda, hrane ima dovoljno za naraslo stanovništvo Zemlje.

Nova saznanja agronomske nauke pomogla su da proizvodnja hrane danas bude manje izložena uticaju „nebeskih sila” – klimatskih odstupanja i poremećaja.

San nebrojenih generacija je ostvaren: zelena fabrika je dobila krov! Sa izuzetkom prošle, izrazito sušne godine, ređe su smene „rodnih“ i „nerodnih“ godina. Ratari su u stanju da kontrolišu plodnost, vlagu, da usev brane od grada i nevremena. I više od toga: oni projektuju rod useva, imaju recept kako da naberu deset tona kukuruza u zrnu, četiri tone soje ili suncokreta na hektaru! Tako se projektuje i rod voća, grožđa, količina pomuženog mleka. Zemljište se ispituje i na osnovu hranljivih materija se utvrđuje najbolja receptura za visok rod. Agronomi korporacije PKB nameravaju da ovog leta požanju 6,5 tona pšenice, deset tona kukuruza, 3,5 tone soje. Ovo je minimum koji će da donese zaradu i veće plate radnicima.

Nevolja je u tome što većina seljaka u Srbiji još ne koristi stečeni „krov“. Zašto? Za razliku od farmera EU, od naših se tek poneki školovao za agrarni posao. Zbog toga potcenjuju znanje i ne drže korak s naukom. I danas veruju u presudan uticaj boga, neba i – države. Po njima, posle neba, presudan značaj u njihovom životu ima država – vlast. Za njihovu nisku produktivnost i siromaštvo kriva je nemarna vlada koja decenijama ne mari za poljoprivredu. Zato i danas slušamo stare zahteve da „država propiše garantovane (naravno, povoljne) cene“, otkupi ponuđene viškove i zemljoradniku, koji radi u „fabrici bez krova“ – pruži veću sigurnost.

To su preterani zahtevi koji ne mogu i neće biti ispunjeni. Ipak, država ima značajnu ulogu u razvoju agrara, jedine obnovljive privredne grane, visokog eksportnog potencijala. Ta uloga se, do sada, izražavala visinom agrarnog budžeta. Ali nije bitna samo suma novca već kako će biti upotrebljena. Ukoliko je tačna dijagnoza s početka ovog teksta, da je znanje presudan činilac – vlada bi trebalo da se stara o temeljima savremene proizvodnje, u šta najpre spada školovanje poljoprivrednika, potom brža gradnja zalivnih polja, nabavka novih oruđa i priplodne stoke, podizanje visokih plastenika i, uopšte, brže usvajanje i primena novih, produktivnih postupaka. Od toga bi najveću korist imali zemljoradnici, što je i pravo, a potom i država jer bismo imali velike viškove zdrave hrane. Ako brzo napustimo tradicionalizam u poljoprivredi, stara verovanja i zablude, doživećemo preporod o kojem, za sada, samo sanjamo...

Novinar