Дачићев тренутак истине

После пет месеци и пет рунди разговора у Бриселу, премијер Ивица Дачић изгледа да је одлучио да отвори све карте. Признао је да су у разговорима са Приштином „велики проблеми на видику” јер приштинске власти апсолутно не желеда прихвате ништа што не морају и на шта их нико не тера. Песимизам, који му није баш својствен, исказао је у нешто мањој мери и између две последње бриселске рунде: „Да будемо искрени – ја сам тамо сам. Са друге стране није само Тачи. Са друге стране су они који одлучују, који подговарају Тачија да не иде ка договору него да даље радикализује ствар.”

Откуд сада отворено Дачићево незадовољство? Да ли је закључио да су разговори са Хашимом Тачијем пред крахом и да су мале шансе да Србија до априла, када би Европска комисија требало да препоручи датум за преговоре, испуни све што се од ње очекује? Или је схватио да му је потребна помоћ, можда онаква какву су предложили немачки званичници – да се Александар Вучић отвореније укључи у дијалог Београд–Приштина? А можда би се све то могло свести на „обичну“ изборну причу? Судећи по оценама посматрача, реч је о свему овоме помало.

Огњен Прибићевић, бивши амбасадор Србије у Берлину, сматра да се иза Дачићевог актуелног песимизма налази и објективни и субјективни разлог. Први проблем је у томе, како каже, што заиста предстоје болни тренуци пред Србијом, а који се тичу замене постојећих институција на северу Косова, односно питања по којим законима ће се оне бирати.

„Други проблем јесте питање надлежности тих институција, у вези са којима косовски Албанци и Запад, као и о претходном питању, имају исти став – да те институције треба да се бирају по косовским законима и да практично све надлежности, дакле, безбедносне структуре и правосуђе, пређу на Приштину, а да на Митровици остане образовање, здравство и комуналне ствари. Тај услов је изузетно тежак, па Дачић, наравно, жели да подели ту одговорност са другима”, оцењује Прибићевић, додајући да, имајући у виду тешку Дачићеву унутрашњу ситуацију и бројне оптужбе на његов рачун, он сада жели да ту одговорност подели, на много директнији начин него што је то до сада био случај.

Реч је о тренутку истине у преговарачком процесу и отвореном признању да су ствари прилично неповољне за српску страну, сматра политички аналитичар Дејан Вук Станковић. Како истиче, сама констатација да постоји проблем говори да Дачић „помало и припрема јавно мњење да није немогуће да се унутар дијалога Београда и Приштине догоди и негативан исход – да се не постигне споразум”.

„Дачић просто износи своје гледиште да у овом тренутку, ни он ни његова влада баш нису безрезервно спремни да прихвате све што им се нуди”, додаје Станковић.

И његов колега Драгомир Анђелковић оцењује да је Дачић „после дужег времена, почео да говори истину”. Односно, констатовао је да је Србија учинила све могуће и немогуће уступке у Бриселу, а да се Приштина готово уопште није померила са својих пређашњих позиција. Наводећи да Београд не би смео да пристане да Приштина има било какве ингеренције над севером Косова ни по цену европских интеграција ни било чега другог, Анђелковић каже да је за Србију ипак добро што Дачић доводи преговарачки процес под знак питања, макар и због личних интереса. А они се тичу све извеснијих ванредних избора.

„Дачић није толико забринут што се преговарачки процес неповољно одвија за Србију, већ зато што ће он бити његова највећа политичка жртва. За непопуларни споразум са Приштином – који ће у свакој варијанти бити више или мање неповољан по српску страну – неко ће вероватно морати да плати. А сада је у првом плану преговарачког процеса Дачић, и јасно је да ће се на њему сломити кола”, каже Анђелковић.

Он оцењује да би ствари другачије стајале када се убрзо не би отворио изборни процес, односно ако би садашњи коалициони  партнери у влади сложно поделили одговорност. Али, како каже, чим почне кампања свако ће се трудити да све лоше пребаци на друге, а у тој игри ће Дачић сигурно највише страдати.

„И да се у преговоре сада интензивније укључи на пример Александар Вучић – што неки кругови ЕУ траже – већ је створена таква атмосфера да би и тада већи део косовске кривице пао на Дачића. Он то добро зна и стога има много разлога за црне слутње”, закључује Анђелковић.

На питање да ли је премијер схватио да не би требало да буде сам у овој причи, Дејан Вук Станковић каже да Дачић није сам. Једно је, како објашњава, то што медији сматрају да је Дачић ту солиста, а друго је чињеница да он преговара „у оквиру неких координата које су установљене договором унутар владајуће коалиције и, претпостављам, са председником Николићем и његовим људима”.

Оцењујући да врата за Вучићево укључивање у бриселски дијалог никада нису била затворена, Станковић верује да је Вучић упознат у потпуности са свим оним о чему Дачић разговара у Бриселу.

„Технички гледано, он можда сам преговара, и јесте ту најистуренији, али не ради то у своје лично име, него у име владе коју чине и друге политичке партије, а што је још важније у име државе Србије. Неће се ниједан споразум потписати нити ће се било који споразум одбити без сагласности свих чланова коалиције”, истиче Станковић.