Склониште за децу улице

Склониште за децу улице, која су готово потпуно препуштена сама себи, биће отворено средином јула, сазнајемо у Центру за интеграцију младих. Ова невладина организација, која постоји дуже од две године, створиће прихватилиште које се може назвати пионирским – деца која без заштите родитеља, или институција лутају Београдом добровољно ће, и по потреби, моћи да долазе у једну институцију, без непријатне пратње полиције или социјалног радника.

Милица Ђорђевић и Мила Мушкиња из центра упознале су, у току двогодишњег теренског рада, око 130 деце која лутају улицама Београда. Најмлађе међу њима је девојчица од пет година, али овај проблем, како кажу, има још једну, страшнију димензију: постоји и друга генерација деце улице, бебе које су настале из веза унутар ове групе малишана.

– Наши теренски радници шест пута у току недеље обилазе децу и излазе им у сусрет уколико им је потребна одећа, обућа или храна, или, рецимо, помоћ при ружном сусрету са полицијом. На то се често жале, када их полицајац затекне на улици и тражи им личну карту коју немају, па их због тога смести у притвор. Она су у раскораку, јер друштво од њих захтева тај документ, а није учинило много да га добију – објашњава Мила Мушкиња.

Милица Ђорђевић каже да је у току 2006. године у Центру за социјални рад евидентирано 562 деце различитог узраста, а од тога броја 400 до 500 се налази на територији Београда.

– Док су млађа, деца су често у контакту са родитељима, а највише је адолесцената који су на улици практично самостални. У Београду има организованих група деце која живе испод мостова, по вагонима, у шахтовима или напуштеним кућама. Што се новца тиче, сналазе се тако што перу прозоре на колима, чувају аутомобиле на паркингу, продају ситнице или физикалишу. Међу њима има и оне која се баве проституцијом и ситним криминалом – каже Ђорђевићева.

Велики проблем са децом улице настаје при сусрету са устаљеним системом унутар стандардних прихватилишта, кажу наше саговорнице. Њихов начин живота им не дозвољава да се укалупе у зацртани дневни план.

– У прихватилишту деца имају доручак, ручак и вечеру, у тачно одређено слободно време, буђење, спавање. Малишани који лутају нису навикли на то, јер су дуго препуштени сами себи. Наравно, то не значи да ће у нашем прихватилишту бити безвлашће. Деца ће имати слободу у том смислу што ће моћи да дођу, или оду када желе – вели Мила Мушкиња.

Она каже да ће малишани који прихвате долазак у склониште на располагању имати социјалног радника, терапеута, по потреби медицинску сестру, као и креативне и образовне радионице, како би стекли неопходан минимум образовања. Центар ће сарађивати са полицијом. У почетку, прихватилиште ће имати три кревета, а деца ће моћи да преспавају два дана.

– Нико их неће приморавати да се врате родитељима од којих су побегли, јер међу децом има и оне која су већ десет година на улици и то никако не желе. Потребно је да им помогнемо, али само ако она то прихватају – објашњава Милица.

Новац за будуће прихватилиште обезбеђен је из фонда за социјалне иновације и од британске организације Save the children, а партнер је Градски центар за социјални рад.