Аферашко политикантство

Да ли има политике без афера, или су афере неминовне да би се водила политика? Изгледа да су афере „главно јело” политике, али чим се афере претворе у политичку причу углавном су, како се показало, нерешиве. Ни комунисти нису зазирали од афера. У то време би се неки кадар пред смену добро облатио.

И актуелна Влада Србије се суочила са аферама. Објављивањем информација о сусретима премијера Ивице Дачића са чланом криминалног клана Дарка Шарића, променио се однос снага у владајућој коалицији. Аналитичари су проценили да ће влада преживети аферу, па и премијер уколико се докаже да је био необавештен. Последња афера с млеком јењава, али епилог још не знамо.

Дејан Вук Станковић, политички аналитичар, каже да се код нас направио толики галиматијас око афере с млеком, да грађани не знају да ли да га пију, и да се све свело на политички обрачун.

„Код нас се стално руши влада кроз афере и да би се срушио нечији кредибилитет не бирају се средства. У овом тренутку већина у у парламенту је стабилна али се преко млека руши власт.”

„Иако проблем с млеком није измишљен”, каже Станковић, „дошло је до сукоба због тумачења проблема. Читава ствар била би смисленија да у игри није и рушење власти. Права процедура би била увођење инспектора, што би значило да се криза разрешава на институционалном нивоу. Овако се производи дневнополитички ефекат. Грађани држави плаћају сервис за решавање проблема, а испада да и то решавају странке.”

Станковић каже да афере за циљ имају политичку динамику али и да често остају на нивоу гласина.

„Ако проблем с млеком буде стављен под тепих, имаћемо проблем са храном. Када заћуте странке, институције би требало да наставе са решавањем проблема. Јер нерешене афере руше углед институција.”

„Политичке афере су стални пратилац политике и у Америци”, каже наш дописник из Вашингтона Милан Мишић.

„Њихов списак је подугачак, од „Вотергејта” који је довео до оставке председника Никсона, па до најновије „Бенгази гејта”, у којој републиканска опозиција безуспешно кривицу за смрт амбасадора у Либији и још тројице дипломата настоји да свали на председника Обаму и Стејт департмент. Било је и примера да се на аферама гради политика: рат у Ираку је почео изношењем обавештајних лажи да Садам Хусеин поседује оружје за масовно уништавање – али главни ток америчке политике није аферашки. То је пре свега мукотрпно натезање између извршне (председника) и законодавне власти (Конгреса) око стратегије и конкретних потеза у вођењу државе. А афере попут наше с млеком, које се тичу здравља Американаца, разрешавају се у оквиру институција система: потезима јавног тужиоца и судова.”

У Русији је другачије. „Годинама је важило правило да ’Путин своје не издаје’, што је подразумевало да су министри и високо функционери остајали на својим дужностима и онда када би њихове колеге у неким другим земљама летели са дужности”, каже Љубинка Милинчић, дописник из Москве.

„А ако су и одлазили, било је то „по сопственој жељи”, а власт их је испраћала ордењем. Чак ни одлазак Јурија Лушкова, такорећи легендарног градоначелника Москве, кога је Медведев „јавно” сменио, није пратио скандал какав би се, рецимо, могао очекивати код нас у сличној ситуацији – просто зато што он сам није желео да уђе у озбиљан сукоб са Кремљом.”

„Путинов повратак на место председника донео је промене и у тој сфери. Објављен је рат корупцији, а јавност свакодневно сазнаје о новим хапшењима и смењивањима високих државних функционера. Потпредседник Олимпијског комитета, чија је фирма ’пробила’ рокове за градњу, и која је десетоструко повећала цену, смењен је само после једне ироничне Путинове реченице: ’Браво, одлично радите’. Опозиција, која је била и остала крајње слаба, није у стању да направи озбиљне афере, чак и кад открије податке који би могли да компромитују некога из власти. У последње време чланови владајуће Јединствене Русије почели су да враћају посланичке мандате. То се тумачи директивом руководства да сви који су ’рањиви’, дакле за које се може наћи доказ да крше било који закон, морају сами да оду, да не би компромитовали власт.”

„Када је реч о свакодневном животу, и конкретно квалитету хране – руски медији такорећи свакодневно упозоравају грађане на разноврсне ’трикове’ којима несавесни трговци покушавају да продају неквалитетну храну, али када је у питању озбиљан проблем, као, на пример, да се хормони налазе у месу увезеном из Америке, или да неки производ одступа од руских стандарда, то се решава одлуком главног санитарног инспектора о забрани увоза или повлачењу из продаје сумњиве намирнице. И ту је крај”, каже Љубинка Милинчић.