Повратак државној привреди

Русији је неопходан повратак на државно руковођење привредом, закључак је радне групе Руске академије наука (РАН) која се бавила евроазијским економским интеграцијама и одрживим привредним развојем највеће државе на свету.

У тренуцима глобалне депресије и финансијских колебања, тржишни механизми постају кочница нормалном функционисању привреде, па држава у таквим околностима мора на себе да преузме улогу основног субјекта развоја, сматрају у РАН-у.

Академици као главне кривце за тренутни успорени раст руске привреде означавају владу премијера Дмитрија Медведева која, како се наводи у закључку, функционише на основу „догматске представе о безусловним преимућствима приватне својине над државном”.

Дилема државна или приватна својина разматрана је деценијама, уз много доказа у корист једне или друге. Обе су, у одређеном периоду, показале своје предности и мане.

Комплетан европски социјалистички блок, заједно са многим земљама са других меридијана, деценијама се развијао у убеђењу да једино држава као власник може и има довољно моћи да унапређује производњу, да обезбеђује атмосферу за иновације, ствара научне кадрове и, што је најважније, образовану, а тиме и богатију радничку класу.

Пракса је, међутим, показала да је та иста држава најчешће била и те како лош господар. Бирократизација, која је као куга притискала социјалистичке земље, учинила је да многе од њих постану потпуно неефикасне, квалитет њихових производа заостајао је за западним узорима, трошкови производње превазилазили су границе издржљивости.

Пад социјалистичких режима, који се као логична последица оваквог стања десио у деценијама пред крај прошлог века, широм је отворио врата повратку приватне својине.

У Русији су приватизовани многи велики привредни системи, створен је слој олигарха који је, у једном тренутку, у своје руке покушао да преузме и полуге управљања државом.

Доласком на власт садашњег председника Владимира Путина 2000. ствари су скренуте у мирније токове, али приватно власништво до сада није довођено у питање.

Зашто се онда огласила Академија? Да ли је реч о намери да се створи утисак како садашња влада нема адекватан план за полетнији привредни развој земље, и да је, у складу са тиме, треба мењати?

У данашњој Русији овакву могућност, свакако, не треба пренебрегнути. На челу поменуте групе академика је Сергеј Глазјев, лични саветник председника Путина који је протеклих месеци у више наврата износио доста оштре опаске управо на рад владе.

Са друге стране, убрзани развој тражи велика улагања, посебно у најсавременију технологију. А актуелни власници великих производних система, за сада, нису исказали претерану амбицију да се прихвате тог одговорног посла.

Такође, у РАН-у подсећају да су многе државе када је то било неопходно прибегавале директном управљању привредним субјектима, кључним носиоцима модернизације. Национализовали су их, уводили своје механизме планирања. То се дешавало у свим капиталистичким државама у тешким временима економских криза или послератних обнова – и давало је резултате.

Повратак државном управљању привредом значио би премештање „командног штаба” за вођење економије из Белог дома (седишта владе) у Кремљ (седиште шефа државе). Другим речима, у рукама председника и његових саветника нашле би се и оне полуге власти које тренутно држи влада.

Нема сумње да би овакав развој ситуације представљао „прст у око” заговорницима приватне својине, посебно онима са Запада одакле већ дуже време стижу примедбе на владарску моћ којом располаже Путин.

Такође, био би то сигнал државама попут Кине, Северне Кореје и још неким, да је земљу могуће водити онако како оне то чине данас, и како су то чинили некадашњи заговорници социјалистичког управљања.

Пред руском владом, како наводи лист „Росијска газета”, стоји пет амбициозних задатака: јачање конкурентности привреде на домаћем и на глобалном тржишту, подизање квалитета услуга у социјалној сфери, решавање стамбених проблема, побољшање ефикасности рада државних служби и, коначно, подстицање регионалног развоја и стварање нових центара економског развоја, посебно на југу и истоку земље.

Да ли је наведено могуће остварити само уз директно мешање државе, или је приватна иницијатива довољно флексибилна да тај посао извуче на својим плећима? Академици из РАН-а око тога немају дилеме.