Нешто, ипак, не зависи од пара...

Већ поприлично дуго код нас се све тешкоће објашњавају тиме да музике има онолико колико има и пара. Тако је и кад је реч о Звездиним посртањима на фудбалском игралишту.

Чак и кад се то не наведе као једини или први разлог, ипак се подразумева да је новац онај део леденог брега који се не види. Разуме се, без пара се не може, али ако се буде чекало на њих Звезда ће да заврши као „Титаник”. Истрчавање фудбалера на игралиште није исто што и пењање на кафански астал. Бар не би требало да буде.

Али, све више преовладавају кафанска тумачења фудбалских збивања. Оставке, смене и промене преко ноћи су све чешће рецепт за успех. И Звезда у својој новијој историји све је чешће подлегала том притиску. И ето докле је стигла.

Није пут „црвено-белих” кроз историју био посут искључиво латицама ружа. Много пута се нагазило и на трње, али се није скретало.

На пример, Црвена звезда је доводила појачања, али се и ослањала на свој подмладак. У овом тиму који је почео утакмицу против Рада (1:1) нико није прошао Звездину фудбалску школу.

Голман Бајковић је дуго Звездин, али је дошао из Ловћена. Пантић је прошлог лета у Звезду прешао из Рада, а Мудрински из Војводине. Тада се је у њу вратио и Милијаш из Вулверхемптона, иначе Земунов ђак.

Младеновић, Касалица и Миливојевић су напунили годину дана у Звезди. Први се наметнуо играјући за Борац, други за Слободу, а трећи за Рад.

Ове зиме су придодати Петковић, коме је то трећи долазак у Звезду, и Гаридо, репрезентативац Хондураса. С дужим континуитетом у овој екипи су Лазовић, коме је ово четврта сезона у „црвено-белом” дресу, пре којег је носио Борчев, и Микић, који је пре три године дошао из Напретка.

Дакле, никог из Звездине школе! Да не буде забуне, не треба да се укине довођење играча, али како то да други клубови стварају играче који испуњавају услове да играју за Звезду, а она не може?

Био би грех да се каже да је неуспех против Рада последица њиховог незалагања. Не, дали су они све од себе, кондиционо су били бољи од противника, али, фудбал није атлетика, па да је довољно само да се брзо трчи. Фалило је нешто за шта су потребне године уигравања, а ако је већина основу научила у подмлатку, онда се и придошлице лакше укопе у то.

Да ли је крив тренер? Није, јер га ни Сава, ни Дунав не би опрали после 1:1 с Радом да је екипа то постигла с неколико Звездиних „беба”.

Онда је кривица на управи? Није, јер би и њу прозивали сви од реда што допушта тренеру да буде тако „неозбиљан”.

Дакле, навијачи? Па, нису ни они, јер их је клуб васпитавао да му је њихова подршка потребна да би побеђивао. Звезда, као ни остали наши клубови, не учи их да долазе на стадион због доброг фудбала, не саветује им да аплаудирају добрим потезима противника... Не, данас је улога навијача да како знају и умеју паралишу њихове играче, а кураже наше.

Медији се из овог или оног разлога лишавају критичког приступа. То важи и за позоришне представе, и за филмове... Да се не набрајају животно важније делатности.

Звезда, додуше, редовно узвикује да ће да се ослони на своју децу. Међутим, некако никад није тренутак да то буде баш сада. И тако њени таленти одлазе. Јесте њима и њиховим родитељима новац завртео главу, али можда су остали без наде да ће да добију праву прилику у Црвеној звезди.

А одувек се туђе ценило више него своје. Василије Николић, који је деценијама био Звездин човек и доводио јој даровите играче, каже:

– Увек је купљени играч лакше добијао шансу од оног који је поникао у клубу. За онога су дате паре и то се оправдава тако што се ставља у тим. Поред тога, њега је неко довео и тај га „гура” га свим силама. А овај што је прошао кроз цео клупски подмладак је ничији. Њега нико није довео, па га нико и не протежира.

Ипак, раније није било менаџера, па самим тим ни „патроновог” финансијског интереса. И, уз понеку грешку, ствари су долазиле на своје место, па је у свакој генерацији био значајан број фудбалера школованих у Звезди.

Сада је у моди да тренер сам одлучује и зато и сам сноси одговорност. Али, каква је то одговорност? Како његова смена може да надокнади оно што је пропуштено због његових пропуста? Јер, нема човека који све зна.

И због тога се дешава да се са сменом тренера мења из темеља и концепција игре. Дакле, нема могућности да се нешто поправи, него мора све из почетка.

Сада сви клубови имају стручне штабове. Али, то су више кабинети, јер његовим члановима место зависи од тога како спроводе оно што им тренер наложи.

А некада је стручни штаб заиста био труст мозгова. У Звездиној монографији из 1960, тренер Павић, који је те и претходне године освојио првенство био је у стручном штабу са Рајком Митићем, предратним репрезентативцем и капитеном шампионске екипе загребачке Конкордије, па секретар клуба Слободан Ћосић, затим др Александар Обрадовић и тако даље.

И оно што су они замислили спроводило се без обзира да ли ће бити кадровских промена. Зато је, рецимо, Павић остао тренер и наредне три сезоне иако тада Звезда ништа није освојила. Али, у четвртој је с њим дошла до „дупле круне”.

Е, такав приступ не зависи од пара. А створио је велику Црвену звезду.

Иван Цветковић