Санкције у сенци кошаркашке дипломатије

Од нашег сталног дописника

Вашингтон – САД и Кина су се пре јучерашње затворене седнице Савета безбедности усагласиле око домета нових санкција према Северној Кореји, после њене треће нуклеарне провокације, изведене прошлог месеца. Не помиње се садржај нових казнених мера, а према овдашњим очекивањима, после јучерашњих консултација, нови режим санкција би формално требало да буде изгласан до краја овог месеца.

Предстоји наиме и усаглашавање са Русијом (овомесечни председавајући СБ) која сматра да нове санкције треба да буду уперене само на спречавање развоја севернокорејског нуклеарног оружја и балистичких ракета које би могле да га носе.

Наравно, текуће дебате о новим притисцима на Пјонгјанг прати неделотворност старих санкција, које досад нису успевале да обуздају нуклеарне и ракетне амбиције тамошњег режима. Није помогла чак ни забрана извоза луксузне робе намењене политичкој и војној елити, пре свега зато што је било лако заобићи је. Претходна резолуција Савета безбедности, усвојена у јануару, пооштрила је санкције према севернокорејским компанијама и владиним агенцијама

Америчко-кинеска сагласност се ипак сматра у овом погледу значајном, с обзиром на то да је Кина главни и практично и једини пријатељ режима на чијем челу је од децембра 2011. Ким Џонг Ун, млади и још загонетни (не зна му се ни тачан датум рођења) припадник треће генерације политичке династије чији је зачетник био Ким Ил Сунг. Пекинг га снабдева горивом и главни му је трговачки партнер.

Припрема нових казни ових дана је међутим у сенци „кошаркашке дипломатије”: посете пензионисане кошаркашке звезде Дениса Родмана (51) Пјонгјангу и његовом неочекиваном и веома срдачном сусрету са Ким Џонг Уном, загрљајима, заједничком присуству на егзибиционом кошаркашком мечу између америчких ветерана и домаћег тима (било је нерешено: 110:110, у „фер игри”).

Он је „сјајан тип”, „постали смо доживотни пријатељи”, изјавио је по повратку Родман, чији је пут организовала кућа „Вајс медија”, која ће филм о томе приказати на ХБО кабловском каналу почетком априла. Инвестиција се, судећи по публицитету који је посета добила, сигурно исплатила. Али полемике о томе да ли је ово заиста била „кошаркашка дипломатија” још трају.

Као прво, Стејт департмент се оградио од ове посете: Родман није „брифован” ни уочи одласка, нити „дебрифован” после повратка. Централа америчке дипломатије није додуше осудила посету, али је јесте (цинично) прокоментарисала: „То је режим који паре троши да угошћава стране посетиоце, уместо да храни сопствени народ.”

Родман је, како се овим поводом констатује, само један у низу америчких посетилаца Пјонгјангу – његови претходници су били и бивше, па и садашње политичке звезде – који ништа нису променили. За разлику од „пингпонг дипломатије”, када је размена стонотениских тимова почетком седамдесетих била увод у историјску нормализацију односа између САД и Кине.

У Пјонгјангу су као специјални изасланици били бивши председник Џими Картер (1994), државна секретарка Мадлен Олбрајт (2000)... Тамо је 2008. концерт одржала чувена Њујоршка филхармонија, да би следеће године приспео бивши председник Бил Клинтон. Пре Родмана у посети је била и делегација коју је предводио бивши гувернер Новог Мексика Бил Ричардсон, а у којој је био и шеф „Гугла” Ерик Шмит.

Њих међутим није примио Ким Џонг Ун, док је Родману указана та част. Све те посете режим је искористио да покаже како, ето, није изолован и како му светски угледници долазе на ноге, при чему извештаји на локалној телевизији обично нису имали везе са оним што су гости радили или изјављивали.

Из тога произлази да је и кошаркашки самит (млади Ким је, тврди се, велики љубитељ тог спорта) био само пропагандна забава за корејске масе и само делимично за америчку публику (која обично не аплаудира кад спортисти почну да се баве политиком). Надметање између санкција и севернокорејске трговине страхом од његовог оружја се наставља.