Никола и Марти

Овај део текста пишем у име петогодишњег Николе из Доње Шипашнице, сеоцета надомак Косовске Каменице, на руке "чика" Ахтисарију, ако је икако могуће.

Наиме, дете као дете је од некога чуло да постоји свет и изван његовог села, та три калема бодљикаве жице... па чак и толико далеко да ни та дремљива самоходна хаубица Кфора из дворишта не би добацила до тамо?! Није да он не верује у то, само му је чудно што га отац и мајка, кад је већ толико добар и сваког дана поједе цео ручак који му довозе из народне кухиње, а навече заспи толико рано да свећа не стигне да изгори ни до пола, нису досад водили тамо.

Због свега тога је замолио да питамо великог финског мудраца, који све зна, све види и све може, да ли је то стварно истина и да ли ће он некада, кад баш, баш, баш буде заслужио, моћи да изађе из села и види тај далеки свет, иза брда?

Ако, пак, "чика" Мартијеве визије не иду толико далеко, Николици би значило и да му каже када ће албанска деца престати да га туку, само зато што се провуче кроз рупу на тараби и дође на ледину да их гледа како играју фудбал?! Ништа му ту није јасно. Туку га ако се лопта случајно докотрља до њега па је шутне да им је врати, туку га и ако се докотрља па је не врати. Све му се чини да је понекад намерно шутирају ка њему, само да би га тукли, ма шта урадио или не урадио...

Није њему више ни због батина "чика" Марти, колико су му нејасна та правила косметског фудбала, по којима он сиромах сваког дана изиграва нечију "стативу". Пет му је година, "чико", само да поновим. У Финској је то вероватно премало, за толику робију...

Други део текста пишем у име "захуктале" дипломатске офанзиве коју, чујемо на сва звона, поведоше званичне главе Србије. Разлетеше се муње небеске по свету доказујући чији је Космет и чији су корени доле па се ко пилад у кучини, запетљаше у високу политику, а на ситницама падају, ко с крушке.

Елем, ево о чему је реч. Стоје пред грачаничком светињом шведски и амерички војник и "зналачки" се загледали у њу (не препричавам, присуствовао сам сцени).

– Ово је римска црква – вели Скандинавац, сав поносан на своје знање.

– Да, негде из 16. века, рекао бих по материјалу и начину градње...– једнако се зналачки надовеза тексаски кустос.

– Дивна је – сложише се обојица. Гледам их и ћутим. Како да их убедим да греше. Нигде ни најједноставније табле са општим подацима, па да прочитају. Никога да изађе пред њих и да им објасни...

Њихова је привилегија да не знају. За нас је луксуз да их остављамо у незнању. Јесу то "само" двојица војника, али и од капи настаје поток, а од потока лако – потоп.

Само плехана табла, господо, и на њој реч ил` две. То је тај залет који никако да ухватите, верујући да се "висока" политика тако зове, јер авионима путујете са залудних на јалове беседе.