Стан у Лондону

Волим приче са путовања. У аутобусу из Кикинде, чуо сам разговор двојице пензионера о једном успешном бизнисмену.

Подигао је кредит из банке, чини ми се 14 милиона, уз јавне препоруке, да оснује једну фабрику, да нам извуче привреду из кризе. Охо, хо! Предузимач какав нам треба! Поклоник продуктивног капитализма.

Нећемо се срдити на њега. Отвориће радна места, нахранити гладна уста оскудних породица. Деца ће пити млека и умакати хлеб у јаја на око. Еј, да нам је више таквих!

Клацка се аутобус кроз Башаид и Меленце, кад прича о ,,сиротињској мајци” запе за камен и претури се. Онај фабрику није ни основао! Купио је осам станова, од којих му је осми у Лондону.

Ево ме, већ данима размишљам о лепом успеху овог шпекуланта. Најпре је морао прекршити уговор о намени кредита. То је први услов за успешно шпекулисање – газити уговоре.

Поставља се питање, како се усудио да прекрши уговор, што је прекршајна радња?
Онај љући и пргавији пензионер просикта:

„Мора да му је неки главешина био кум!” „Биће да је ту одгонетка његовог неустрашивог понашања! Сем тогa, није се надао да ће се у Србији развити стварна акција против превара и подвала под заједничким називом антикорупционаштво”.

Е, то се развило. Расте вероватноћа да ће такве махинације пасти у око меродавним контролама. Но, контроле се налазе пред непремостивом препреком, ова протекционашка ујдурма изведена је у најдубљој тајности. Неће ваљда контролори путовати аутобусима да прислушкују сиктања озлојађених пензионера... То не би дало много плода.

У овој причи најслабија тачка махеровог непоштеног богаћења је – стан у Лондону! А то му је истовремено и најбезбеднија ставка! По нашим данашњим озлојађeностима на богаташе, милиони људи ће се згрозити кад чују да је наки наш грађанин купио стан у Лондону.

То нас нагони на помисао да је изазивач општег згражања сулудо храбар. Зар се купујући стан у престоници Британског краљевства починилац није бојао да ће се, баш због тога, посумњати у дебљину његовог буђелара. Зар он не памти оне из Титовог доба комисије за испитивање порекла имовине?

Не памти, заборавио је. Јер сад је друго време. Новине су још пре деценију писале да један тајкун („велики господар”) има вилу у Лондону. Па шта? Ништа!

Кад може велики тајкун да буде Роман Абрамович и да купи „Челси”. што то не би могаo и мали тајкун да купи стан. Зар су његови новци смрдљиви?

У ствари, јесу, бар у овој причи с путовања по Банату.

У наставку, пензионери су снизили глас и полушапатом почели описивати који је то кум дао миг неуспешној банци да широке руке додели Лондонцу изобилан кредит. Но, тврдили су да је реч о куму.
Сетио сам се да је бранећи докторску тезу о коначном тријумфу праведне расподеле, то јест социјализма, један докторанд свео све на математичку формулу. Предратни економиста, професор Васиљевић га је упитао: „А где је у тој вашој формули кумство”! Докторанд рекне да не разуме питање.

Стари профа се насмеја и рече: „Шта ћете кад кум буде куму указао протекцију?”
Као што су важили за социјализам, кумство и кумашинство важе и за неокапитализам или отмено речено – за ово доба транзиције.