Огледало

Млади фотограф који ради за један озбиљан недељник недавно ми се пожалио како не зарађује довољно да себи обезбеди бар основни алат, фото-прибор и слично. Упитао сам га зашто се не бави нечим уноснијим, на пример снимањем естрадних звезда. Одговорио ми је како то не би радио ни за које паре и да, поред тога, фотографисање новокомпонованих величина представља посебну вештину којој није вичан.

Испричао ми је како његов колега, главни фотограф у свету естраде, изводи један од својих уобичајених трикова на који фолк звезде обавезно „падају”. Њихове портрете он прелама наопако, као да су одраз лица са огледала. Младежи, неправилности у цртама, фризура, све изгледа обрнуто од онога како стварно јесте. Уместо да се суоче са изненађењем које им може приуштити фотографски објектив, његове пробирљиве муштерије сусрећу се са сликом на коју су навикли – оном из огледала! И веома су задовољне, сваки пут.

Дакле, једноставним обртањем око симетрале, објективни приказ нечијег изгледа одједном постаје нека врста привида, представе о човеку са слике. Никада нисам о томе озбиљније размишљао али ме је ова мала „цака” вештог фотографа навела да се упитам: како уопште видимо себе? Ако изузмемо ту обрнуту слику коју добијамо преко огледала, да ли постоји још неки начин да сазнамо како изгледамо?

Прва ствар која ми пада на памет јесте утисак који наша појава оставља на друге. Неко ће рећи: „Дивно изгледаш. Уопште се ниси променио!” Други ће пакосно приметити: „Као да си се мало угојио?” Међутим, већина ће нам низом свесних и несвесних реакција дати до знања како на њих делујемо. Довољно је да приметимо мали знак изненађења на лицу познаника кога дуго нисмо видели па да схватимо како смо се променили, остарели.

Али и то како видимо друге штошта нам говори. Што више старимо, то више живимо у илузији да време, које неумитно протиче, оставља много веће трагове на другима него на нама самима. Тешко је сакрити разочарaње када угледамо некога кога нисмо дуго видели и суочимо се с огромним променама које се на њему виде. Помислићемо: „Како је пропао!” При том нећемо бити свесни чињенице да је та примедба упућена заправо – нама самима.

Савремено доба постало је поприште до сада невиђеног обрачуна са пролазношћу. Индустрија козметике, естетска хирургија, гимнастички центри, надрилекарски савети, све су то војници који ходају у строју борбе против пропадања, старости, смрти. Као да је уопште могуће ту битку добити? Чак и када би постојао начин да се испеглају све боре, одстрани сав целулит, угради апсолутно неприметљив силикон, шта бисмо с нашим кретњама које су све спорије, дахом који је краћи и погледом који постаје некако уморан? Како у тело које се лажно представља да није старо убацити младалачки немир, жељу за авантуром, несмотреност, животну радост?

Наравно да нико не може решити ову смицалицу коју нам је приредила природа. Оскар Вајлд је, уосталом, на ту тему написао предивно дело које зове „Слика Доријана Греја”. Али можда бисмо се могли погледати у огледалу које није начињено од стакла. Оно се зове интроспекција, самопосматрање. Постоје многи начини да завиримо у себе и ту пронађемо одраз који нас неће разочарати.

Оно што је најинтересантније, то „унутрашње огледало” према времену се понаша сасвим другачије. Ствари које су се у нашим животима одиграле недавно изгледају некако удаљене а оне из давнина, из детињства, одједном нам се приказују као да су се одиграле малопре. Понекад изгледа нестварно то како смо се сетили неког детаља од пре ко зна колико деценија а да нисмо способни да призовемо оно што је било прошле године, прошлог месеца, јуче.

И о томе је направљено једно ремек-дело, филм „Огледало” Андреја Тарковског. Није ни чудо што су уметникова загледаност у самог себе и сопствено детињство толико лепи, поетични и некако – тачни. Време се у том филму креће уназад, ка почецима једног живота и зато оно постаје, што се прича више одвија, све ведрије, безбрижније. Када се филм заврши, на почетку једног невиног живота, више нема места ономе што нас чека: животним тегобама, трагедијама, страдању. Огледало, начињено од најчистијег биљура, блиста... 

Редитељ