007 се враћа у Шкотску

Џемс Бонд се враћа у Шкотску, објавиће медији једном овакву вест уколико, и када, садашња британска регија на северној трећини острва стекне независност. Најбољи филмски агент 007 и најчувенији шкотски националиста из света уметности и шоу-бизниса Шон Конери, који је завичај напустио пре више од пола века, најавио је ових дана повратак кући, под наведеним условима.
Неће, при том, жалити да напусти благу климу и голф терене Бахама, где се у међувремену настанио, само ако доживи оно што је ишчекивао "откад зна за себе".
"У емотивном смислу никад нисам ни одлазио", цитира "Скотсман" 76- годишњег глумца, енергичног присталицу Шкотске националне партије (СНП), политичке странке која ће увече 3. маја по свим прогнозама славити изборну победу, а која је у свој манифест уврстила и референдум о независности.

Мада ће следећег четвртка локални и регионални избори бити спроведени у целој Великој Британији, осим у Северној Ирској, где су одржани крајем марта, шкотско изјашњавање узима се као пресудно, толико да је лондонски "Индипендент" у једном чланку поручио: "Пажљиво мотрите на Шкотску, исход би могао да погоди целу земљу".

Да идеја о враћању Шкотске у природно стање, пре него што ју је "група вагабунда продала Лондону", како то уме да каже лидер СНП Алекс Салмонд, није више преокупација ексцентрика, већ забрињавајуће озбиљан пројекат, показује реаговање Лондона. Осуде и упозорења изричу сви политички прваци, без изузетка, из власти и опозиције, почев од премијера Тонија Блера који је саму помисао да Шкотска буде "истргнута из Уједињеног Краљевства", окарактерисао као "лудост".

Многи, међутим, управо у политици владе премијера Блера виде разлоге нерасположења јавности и северно и јужно од реке Твид, природне границе између две некадашње засебне краљевине које су пре 300 година одлучиле да се уједине и споразум склопиле 1. маја 1707. Јубилеј се поклапа готово у дан са изборима, што је иронија своје врсте, с обзиром на очекивани исход гласања.

Заузврат, неочекиваним би се могли сматрати резултати испитивања јавног мнења у Енглеској, где грађани, за разлику од политичара, очигледно не сматрају да би крај заједнице био крај света.

Према анкети специјализоване агенције ИЦМ рађене зимус за потребе "Сандеј телеграфа", не само да 52 одсто становника Шкотске одобрава независност, већ исти став (о независности Шкотске) има и 59 одсто анкетираних житеља Енглеске. А још је занимљивије да више грађана Енглеске прихвата (48 одсто), него што оспорава (43 одсто), и идеју самосталне Енглеске, без Северне Ирске, Велса и Шкотске.

Уставна поставка је, наиме, таква да Енглеска испада неравноправнија у односу на остале чланице великобританске заједнице, јер једина нема свој парламент. Истраживања показују да код три петине енглеске популације ова чињеница изазива незадовољство, а малтене половина, дакле, мисли да би Енглеској било боље самој.

У пропратном коментару лист констатује да се додуше не може тачно дефинисати шта све грађани подразумевају под појмом независности и да то можда значи само већу самосталност у вођењу послова, а не и потпуно раздвајање. Али, неспорно је да су млади људи, у целини узев, мање привржени идеји заједнице, написао је аутор Џон Кертис.

У сваком случају, проблем асиметричности у парламентарном систему одлучивања мораће у скорије време да буде решаван јер је нелогично и неодрживо да шкотски посланици у британском парламенту одлучују о питањима школства или здравства у Енглеској, док енглески парламентарци такву могућност немају у контра смеру, зато што је Парламент у Лондону британски, а Парламент у Единбургу само шкотски. Да ли то значи да и Енглеска треба да има своју скупштину?

Не, сматра Дејвид Камерон, све популарнији лидер опозиционих конзервативаца, јер то би значило нове расходе политичара на рачун пореских обвезника, али нешто без сумње мора да се уради да се исправи овај парадокс и уравнотеже посланичке надлежности.

Ипак, свакако претерују они који у целој ситуацији слуте балканизацију проблема, макар и у енглеском значењу овог термина, у смислу расцепкавања. Ако неке сличности и могу да се пронађу у погледу непропорционалности парламентарне хијерархије, никаква друга поређења не би дошла у обзир. Осим тога, југословенски сценарио распада ионако је непоновљив.