Ратне трауме прогоне ветеране

Они често доживљавају поновљену трауму, кроз такозване флешбекове. Временом постају „хладни”, губе интересовање за збивања око себе. Неки од њих избегавају дружење, повлаче се у себе. Имају повишену раздражљивост, лако „плану”, имају поремећај спавања. Избегавају да пролазе поред објеката или локација који их подсећају на места где су доживели трауматично искуство. На изненадни звук трзају се јаче од осталих. Све то одражава се и на њихов приватни и пословни живот, често се разводе, а на послу су мање ефикасни или су на честим боловањима.

Реч је о симптомима посттрауматског стресног поремећаја (ПТСП), од којег пате пре свега ратни ветерани, али и друге категорије становништва. Нису само борбена дејства трауматично искуство које је окидач за овај поремећај, то могу бити и одлазак у избеглиштво, тортура, саобраћајна несрећа, силовање, улични напади, насиље у породици, па и природне катастрофе. У Клинику за психијатрију ВМА свакодневно долазе пацијенти који пате од ПТСП-а, где се лече психотерапијом или лековима.

– Истраживања везана за ПТСП обављали смо током и после ратова вођених од 1991. до 1995. године и 1999. године. Непосредно после тих трауматичних искустава, ПТСП је у највећој мери откривен код жртава тортуре, доживљене углавном у заробљеништву и то код 48 одсто њих, затим следе избеглице код којих је више од 30 одсто имало овај поремећај, док је код војника ПТСП примећен код 30 одсто ученика борбених дејстава. Важно је рећи да протоком времена овај проценат у свим групама опада, а у тежим случајевима задржава се и десет година после преживљене трауме – каже пуковник доцент др Радомир Самарџић, начелник Клинике за психијатрију ВМА.

Он истиче да је ПТСП, као ниједно друго психијатријско обољење, повод за манипулације – од стигматизације учесника ратова као лабилних особа којима не треба пуно да постану агресивни, преко проблематичних особа иначе склоних инцидентима које своје понашање правдају учешћем у рату, до оних који се труде да добију дијагнозу ПТСП-а да би остварили материјалну добит или инвалиднину. Ипак, на ветеране који имају тежак облик овог поремећаја рат је заиста оставио трајне последице, ПТСП може бити узрок растурања њихових породица и губитка пријатеља.

– Актуелни подаци, добијени на основу више хиљада испитаних и прегледаних ветерана ратова деведесетих година, говоре да је код 8,8 одсто њих и данас присутан ПТСП. Око 20 одсто од укупног броја учесника рата у међувремену је преболело овај поремећај. Поређења ради, у САД и данас 12,5 одсто ветерана рата у Вијетнаму, завршеном пре скоро четири деценије, има ПТСП који је познат и као „вијетнамски синдром”. И савремени ратови оставили су траг на здравље ветерана, међу Американцима у Ираку ПТСП је откривен код 12 одсто војника, а међу Британцима у Авганистану код шест одсто ученика овог рата. Познат је податак да је више америчких ветерана из Ирака извршило самоубиство по повратку кући него што их је погинуло од стране непријатеља, што довољно говори о тежини (посттрауматских синдрома и поремећаја, а не само ПТСП) – истиче др Самарџић.

Нема званичних података о ризику од самоубиства међу српским ветеранима, али се на основу случајева из праксе знада их је било, као и покушаја самоубистава.

Неки ветерани су „пукли” и то уз медијску пажњу. Познат је случај потпуковника који се у Београду, револтиран због тешке стамбене ситуације, забарикадирао у стану комшија, одакле је чак и пуцао на полицију. На крају се предао, после чега је смештен у затворску болницу на лечење. Није „пукао” тек тако, због стамбених проблема који муче многе. Наиме, он је као млади официр ЈНА на почетку рата у Хрватској заробљен и у Госпићу, локацији иначе познатој по страдању Срба, где је прошао кроз страховиту тортуру.

– Доказано је да је ризик од ПТСП-а пре свега зависи од структуре личности, а тек онда од тежине догађаја. Овај поремећај чешће погађа оне који немају подршку околине. Заступљен је код тешких рањеника, посебно оних који су задобили затворене повреде главе типичне за ударне таласе експлозија – каже др Самарџић.

М. Галовић