Ratne traume progone veterane

Oni često doživljavaju ponovljenu traumu, kroz takozvane flešbekove. Vremenom postaju „hladni”, gube interesovanje za zbivanja oko sebe. Neki od njih izbegavaju druženje, povlače se u sebe. Imaju povišenu razdražljivost, lako „planu”, imaju poremećaj spavanja. Izbegavaju da prolaze pored objekata ili lokacija koji ih podsećaju na mesta gde su doživeli traumatično iskustvo. Na iznenadni zvuk trzaju se jače od ostalih. Sve to odražava se i na njihov privatni i poslovni život, često se razvode, a na poslu su manje efikasni ili su na čestim bolovanjima.

Reč je o simptomima posttraumatskog stresnog poremećaja (PTSP), od kojeg pate pre svega ratni veterani, ali i druge kategorije stanovništva. Nisu samo borbena dejstva traumatično iskustvo koje je okidač za ovaj poremećaj, to mogu biti i odlazak u izbeglištvo, tortura, saobraćajna nesreća, silovanje, ulični napadi, nasilje u porodici, pa i prirodne katastrofe. U Kliniku za psihijatriju VMA svakodnevno dolaze pacijenti koji pate od PTSP-a, gde se leče psihoterapijom ili lekovima.

– Istraživanja vezana za PTSP obavljali smo tokom i posle ratova vođenih od 1991. do 1995. godine i 1999. godine. Neposredno posle tih traumatičnih iskustava, PTSP je u najvećoj meri otkriven kod žrtava torture, doživljene uglavnom u zarobljeništvu i to kod 48 odsto njih, zatim slede izbeglice kod kojih je više od 30 odsto imalo ovaj poremećaj, dok je kod vojnika PTSP primećen kod 30 odsto učenika borbenih dejstava. Važno je reći da protokom vremena ovaj procenat u svim grupama opada, a u težim slučajevima zadržava se i deset godina posle preživljene traume – kaže pukovnik docent dr Radomir Samardžić, načelnik Klinike za psihijatriju VMA.

On ističe da je PTSP, kao nijedno drugo psihijatrijsko oboljenje, povod za manipulacije – od stigmatizacije učesnika ratova kao labilnih osoba kojima ne treba puno da postanu agresivni, preko problematičnih osoba inače sklonih incidentima koje svoje ponašanje pravdaju učešćem u ratu, do onih koji se trude da dobiju dijagnozu PTSP-a da bi ostvarili materijalnu dobit ili invalidninu. Ipak, na veterane koji imaju težak oblik ovog poremećaja rat je zaista ostavio trajne posledice, PTSP može biti uzrok rasturanja njihovih porodica i gubitka prijatelja.

– Aktuelni podaci, dobijeni na osnovu više hiljada ispitanih i pregledanih veterana ratova devedesetih godina, govore da je kod 8,8 odsto njih i danas prisutan PTSP. Oko 20 odsto od ukupnog broja učesnika rata u međuvremenu je prebolelo ovaj poremećaj. Poređenja radi, u SAD i danas 12,5 odsto veterana rata u Vijetnamu, završenom pre skoro četiri decenije, ima PTSP koji je poznat i kao „vijetnamski sindrom”. I savremeni ratovi ostavili su trag na zdravlje veterana, među Amerikancima u Iraku PTSP je otkriven kod 12 odsto vojnika, a među Britancima u Avganistanu kod šest odsto učenika ovog rata. Poznat je podatak da je više američkih veterana iz Iraka izvršilo samoubistvo po povratku kući nego što ih je poginulo od strane neprijatelja, što dovoljno govori o težini (posttraumatskih sindroma i poremećaja, a ne samo PTSP) – ističe dr Samardžić.

Nema zvaničnih podataka o riziku od samoubistva među srpskim veteranima, ali se na osnovu slučajeva iz prakse znada ih je bilo, kao i pokušaja samoubistava.

Neki veterani su „pukli” i to uz medijsku pažnju. Poznat je slučaj potpukovnika koji se u Beogradu, revoltiran zbog teške stambene situacije, zabarikadirao u stanu komšija, odakle je čak i pucao na policiju. Na kraju se predao, posle čega je smešten u zatvorsku bolnicu na lečenje. Nije „pukao” tek tako, zbog stambenih problema koji muče mnoge. Naime, on je kao mladi oficir JNA na početku rata u Hrvatskoj zarobljen i u Gospiću, lokaciji inače poznatoj po stradanju Srba, gde je prošao kroz strahovitu torturu.

– Dokazano je da je rizik od PTSP-a pre svega zavisi od strukture ličnosti, a tek onda od težine događaja. Ovaj poremećaj češće pogađa one koji nemaju podršku okoline. Zastupljen je kod teških ranjenika, posebno onih koji su zadobili zatvorene povrede glave tipične za udarne talase eksplozija – kaže dr Samardžić.

M. Galović