Када очајни завиде незадовољнима

Дуготрајни стресни догађаји којима је било изложено наше друштво – ратови, инфлација, бомбардовање и транзиција, довели су до раширеног осећања бесмисла, празнине или депресивности. Све више особа јавља се психотерапеутима или покушава само да се лечи уз помоћ седатива. Депресивно реаговање као нормална реакција се продужила или појачала после изневерених очекивања која смо повремено имали, па су се све већи број особа осећа малодушно, тужно, апатично, беспомоћно, безнадежно и губи способност да се радују било чему.

Велики притисак на породицу у последњих двадесетак година да се прилагоди новим и тежим условима живљења довео је до тога да породица престане да буде подршка и база која емоционално стабилизује њене чланове, а све више средина у којој се конфликти међу најближима решавају на бруталан начин. Материјални стуб и сигурност породице често су најстарији – пензионери, чиме се и родитељи и унуци стављају у зависну позицију, а то увек продукује тензију. Родитељи су изгубили ауторитет, јер су и сами били забринути за себе и несигурни су у вредности које треба да преносе на потомство. Дошло је до све већег алкохолизма и наркоманије, што у значајној мери детерминише чин насиља.

Апатичност у нашем друштву је нешто што погодује агресији, јер она има за последицу мање вредновање себе и живота. Губитак посла, немогућност налажења новог или обављање посла који је битно испод личних квалификација и компетенција је нешто што доводи до великог неповерења у себе или свет око себе. Уколико сте родитељ ова ситуација вас додатно фрустрира и снижава вам самопоуздање. Ниске надокнаде за рад и велика очекивања послодаваца су додатни удари на самопоштовање. Велики број особа нема социјални ослонац у блискимособама и пријатељима, јер су и они у истој ситуацији, што додатно руинира капацитете за превладавање ситуације. Једни се осећају презапослено и незадовољно, а други очајно,јер су без посла. Тако имамо ситуацију да очајни завиде незадовољним. Са оваквим стањима људи се тешко носе, па беже у алкохолизам, наркоманију, насиље или покушај самоубиства.

Сиромаштво није само по себи стимуланс за агресију, али се пад у сиромаштво показао као врло значајан за појаву насиља. Препуштени сами себи млади људи нису у стању да се одупру екстремној напетости и осећању да им нешто недостаје па беже у иностранство или у виртуелно – илузорни свет телевизије и интернета. Или проналазе себи сличне младе људе који су ментално уточиште пронашли у делинквентним, навијачким или политичким групама које им пружају псеудо снагу.