Стаљин, Линколн и рецензенти историје

Када историја није гомила лажи око којих смо се договорили, како је говорио Наполеон, већ поредак ствари који обично обезбеди победник, онда су нације срећне што имају митове које ће глорификовати.

Или су несрећне што их немају па историја тада постаје предмет бурне ревизије и повод непосусталих сукоба.

Смислио сам ове уопштене закључке поводом анкете која је показала колика је данас популарност Стаљина у Русији и поводом филма „Линколн” Стивена Спилберга. Каснија поређења са овдашњом ситуацијом су постала једноставно неизбежна.

Дакле, поменута анкета прављена поводом 60. годишњице Стаљинове смрти каже да је бивши совјетски лидер Јосиф Висарионович Џугашвили најпопуларнија историјска личност данашње Русије. Откуд то када је на питање да ли би пристали да живе у земљи под влашћу сличној стаљинистичкој с „да” одговорило тек пет одсто грађана?

Стаљин је на многим локацијама и у многим главама скинут с пиједестала хероја који је три деценије беспоговорно управљао Совјетским Савезом, Стаљинград је преименован у Волгоград, али Стаљинградска битка задржала је своје име и статус кључног заокрета у Великом отаџбинском рату. Било је то и доба када је Русима после две деценије потискивања националног идентитета дозвољено да о себи поново мисле као о Русима.

Како је проблем Русије после пада Берлинског зида и рушења комунизма био стварање нових верзија историје, јасно је да је Стаљинградска битка – Стаљин је ту небитан – постала средиште те нове митологије.

Почетком године, када је слављена 70. годишњица стаљинградске победе, било је јасно да то нема никакве везе с носталгијом за Совјетским Савезом, за комунизмом, понајмање Стаљином.

Ту је било речи о допуњавању и полирању делова историје који охрабрују патриотизам, који промовишу позитивне националне митове. Оне које је Владимир Путин желео да сачува када је петокраку вратио на шапке руске армије јер је под тим симболом побеђен фашизам.

Није случајно Путин јуна 2011. упозоравао да покушаји ревизије историје Другог светског рата – који је СССР коштао 27 милиона живота – могу да имају „непредвидиве последице” и поткопају основне принципе савременог светског поретка.

Негде упоредо с комеморацијама Стаљинградске битке, „Линколн” је почео да улази у биоскопе света – као амерички мит. Јер, како друкчије тумачити потребу Американаца да себе виде искључиво као земљу која је водила рат за укидање ропства, уместо великог дела земље који је ратовао да би га сачувао.

Две типичне релативизације историје и њених протагониста, очева својих нација. Потврда Америке онако како она жели себе да види, атест Русији која је спремна да пређе преко Стаљинових чистки, гулага, присилне колективизације, фабрикованих суђења, депортација, радних логора, милиона побијених.

Као што Руси себе кроз призму Стаљинграда доживљавају као победнике Великог рата, свесно потискујући шта се све догодило од 1917. до 1991, тако се и Американци диче својим првим црним председником заборављајући колико дуго су се после Линколна вукле тешке последице ропства.

Зато руски Стаљинград 2013. и амерички „Линколн” 2013. служе да и једне и друге подсете ко је шта урадио, колико је жртава било, кога је историја потврдила – као победника. Две комеморације које дају позитиван импулс националним митологијама.

Тешко да има епохе или земље где није било покушаја улепшавања или ревизије прошлости. Једино сам, не знам зашто, некако уверен да у Енглеској, колевци демократије, не постоје „бела” и „црвена” верзија Рата беле и црвене руже током 15. века.

Да ли је у неким ситуацијама посреди неспремност да се суочи са истинама прошлости или да се она романтизује? И једно и друго.

Данас је потреба за „новом историјом” раширенија него „старе историје”, утврдио сам претрагом ових наслова на Амазону. Форме су различите, али се мање-више своде на исто: рецензент би да покаже да је он у праву.

Џорџ В. Буш је јуна 2003, непосредно после инвазије Ирака, рат за обарање Садама Хусеина бранио од „ревизионистичких историчара” који су по његовом мишљењу покушавали да ублаже претњу коју је представљао свргнути лидер.

Но, био је то само Бушов аматерски и узалудан покушај да свој погубни политички и војни аматеризам брани измишљеном теоријом о ревизији историје.

Ипак, ова потреба за новим историјама, уџбеницима, књигама или филмовима данас је најуочљивија у бившим земљама реалсоцијализма које траже нове верзије сопствене прошлости. Потреба за променом историје без ударања на национални понос симптоматично је актуелнија у друштвима без демократске традиције.

Отуда је победа код Стаљинграда од кључне важности стварања нових митова. Стаљин је ту споредна фигура. Што уосталом и потврђује оних 95 одсто Руса који не би да имају ишта с деспотским политичким легатом Хазјајина.

Ми смо такође кренули у убрзано рирајтовање историје, али наш случај је посебан. Ми смо из времена у којима је о Великом вођи било забрањено рећи ишта лоше, преко ноћи ускочили у времена у којима о истом човеку није препоручљиво рећи ишта добро.

Истовремено, потврђујући примитиван однос према историји, ми, за разлику од Руса, нисмо у колективној прилици да глорификујемо рат против фашизма зато што је једна његова димензија да је био – грађански. Монархиста и републиканаца, комуниста и капиталиста. Суморан етнички сукоб.

За разлику од оправдане глорификације Стаљинградске битке, која је означила прекретницу у Другом светском рату, наша ревизија историје се по правилу завршава у изједначавању жртава и агресора и доказивању да су квислинзи истинске патриоте.

Тако Србија нема ни свог Стаљина. Броз је био Хрват. Слободан Милошевић вукао је стаљински педигре, али он за разлику од Џугашвилија није био велики победник Великог рата већ велики губитник малих прљавих ратова.

Док Руси нису допуштали да им се дирне у светиње отаџбинског рата, овде су се отварали уклети фронтови партизана и четника који су активни и после седам деценија.

Руси су се окупили под звездом око Стаљинградске битке. У немогућности да се окупимо око победа над фашистима, покушавамо половичним решењима Колубарске или битке на Церу – чија је слава неспорна.

Ако Стаљина данас неки и даље цене по једноставности живота, за Броза то не важи. Али, и велики број Руса који се грози Стаљиновог периода никада се с њим није шегачио. Овде је Тито данас предмет спрдње бизарне ТВ серије.

Уколико не измакну контроли, национални митови су добра, лековита ствар. Народи имају потребу да о себи добро мисле. Проблеми настају само када сопствене митове прогласимо за истине које негирају туђе митове.

Најтужније је, ипак, када нисте у стању да о себи створите позитиван мит колико год он представљао лакирани део истине. Или када митове срушите попут моста на Неретви а потом нисте у стању да се договорите око неког другог мита који, по могућности, не би био губитнички, лазаревски.