Један професор са три радне књижице

Вест из Републике Српске, по којој на тамошњим факултетима предаје чак 360 гостујућих професора, од којих је већина из Србије, поново је, заједно са причом о реакредитацији високошколских установа, покренула идеју о формирању јавног регистра професора.

Будући да ниједно просветно тело у Србији не зна колико наших професора гостује по комшилуку, јер се тиме не крши ниједан закон, остаје само да се нагађа колико њих у истој седмици испитују студенте у Београду, Бањалуци, на Палама, па у Никшићу… Студенти с друге стране кажу да је реалност да професоре виде тек два, три пута годишње, а да им наставу заправо држе асистенти.

У Комисији за акредитацију, која одавно заговара увођење регистра, кажу да је тек кренуо други круг акредитације и да ће се видети да ли се смањио број професора који предају на више места. Утисак је то више није онако како је било пре неколико година.

У претходном циклусу, масовно су откривани овакви случајеви. Потпредседник Комисије за акредитацију професор др Ендре Пап је тада сведочио да су у документацији откривани професори и са по три радне књижице.

– Професор може квалитетно да предаје на два места, рецимо, то јесте велика част, али не говорим о „тезгарењима” по Републици Српској. Све зависи и од институције која га позива и да ли професор има сагласност за тај рад матичне институције, а то је нешто о чему водимо рачуна приликом акредитације факултета и школа – каже професор др Софија Пекић, члан Комисије за акредитацију и некадашњи декан Пољопривредног факултета у Београду.

Како објашњава, комисија преко електронског формулара добија тачне податке о томе колико је оптерећење професора и у складу са тим реагује, односно издаје акт упозорења.

– Појединачно оптерећење професора може да буде највише 12 часова недељно, на свим институцијама на којима предаје, односно шест у просеку по наставнику, када се гледа акредитација установе. Дакле, неки наставник може да има мање или више од шест часова, али не сме да пређе 12 – истиче др Пекић.

На питање да ли професори у току једне недеље могу да одрже предавања у две државе и три града, на удаљености од неколико стотина километара, а потом и да одговорно обављају своје дужности на матичном факултету, директор приватне Високе школе за пројектни менаџмент др Петар Јовановић категорички одговара – не.

– Познато је да поједини професори предају и на по пет, шест места, по Босни пре свега, и да на тим путешествијама одраде све брзински. Све то није довољно озбиљно, јер тешко да један професор може квалитетно да предаје на више од два места и по могућству у истом граду – каже др Јовановић.

На питање да ли и како контролише своје наставнике, он одговара да нико не може да предаје на другој високошколској установи без његове писмене сагласности.

– Дајем дозволу под условом да професор није преоптерећен и само за још једну установу, све остало није озбиљан научни рад. Али ја и не мислим да је проблем у дозволама, већ у томе што свако место од пет хиљада становника има истурено одељење, на којима предају разни професори, а рад тих одељења нико не контролише – истиче професор Јовановић, који је познат и по томе што је као декан препородио Факултет организационих наука почетком (ФОН) деведесетих, до када је ФОН важио за „школу за директоре која се брзински завршава”.

Професор др Бранко Ковачевић, декан Електротехничког факултета, је и као ректор неуспешно покушавао да прогура идеју о „јавном регистру наставника”, заједно са председником Националног савета за високо образовање професором др Срђаном Станковићем.

– Министарство би морало што пре да уведе регистар, како би се знало ко, где и колико ради. Регистар мора бити јаван, како би се знало коју школу су професори завршили, шта предају, код кога су одбранили докторат... У време акредитације факултета, многи професори су се запошљавали на једном приватном факултету, па чим тај добије акредитацију, они пређу на други, који тек треба да се акредитује – подсећа др Ковачевић.

У Министарству просвете, науке и технолошког развоја кажу да професори имају право да предају у другим државама као гостујући професори, али да не би требало да имају стални радни однос. Такође, свако ко је стално запослен мора да има најмање 70 одсто часова на матичном факултету и, са дозволом декана, још 30 одсто на некој другој високошколској установи.