Путин и наследници

Онога тренутка када Владимир Путин буде саопштио да се више неће кандидовати за функцију председника Русије, државом неће моћи да се управља, изјавио је за „Московски комсомолац” Игор Буњин, директор Центра за политичке технологије.

Буњинову изјаву иницирале су све учесталије приче да актуелни шеф државе већ неко време тражи погодну личност којој би једнога дана могао да преда председничка овлашћења. Ипак, даље од саме приче медији нису стигли. Све је обавијено велом дубоке тајне, помињу се најразличитија имена, али ниједно наглас. Збраја се шта је ко урадио на досадашњим функцијама, кога је шеф државе попреко погледао, или не дај боже, критиковао, ко има јако упориште међу онима који тренутно воде државне послове, ко има какву харизму...

Уколико све буде текло према очекивањима, Путин би евентуалном наследнику власт требало да препусти 2018. У међувремену, у Русији ће бити одржани још једни избори (2014), на којима се његова победа не доводи у сумњу. Ово значи да ни објављивање имена могућег наследника не би требало очекивати пре 2015. Дакле, док садашњи домаћин у Кремљу још буде у својим рукама чврсто држао владарско жезло.

Оно што је у овом тренутку извесно, поменути наследник сигурно неће бити Дмитриј Медведев, бивши председник а садашњи премијер. Та прича већ је испричана, окончана је не баш срећним крајем, и тешко је веровати да би јој се Владимир Владимирович поново вратио.

„Друштво од наследника, уколико се такав и појави, очекује да буде апсолутно независан човек, који ће моћи да гарантује да ће Путин и дефинитивно изаћи из политике”, наглашава Буњин. Другим речима, тражи се особа која неће за собом вући репове из сарадње са било којим центром моћи, политичким, војним или економским. Тако размишљају и у опозицији и у владајућој Јединственој Русији.

Када је први пут ступио на председничку функцију (додуше као вршилац дужности), на прелазу између 1999. и 2000, а по одлуци већ уморног Бориса Јељцина, Путин је већ извесно време водио државне послове као премијер. До маја, када су одржани редовни избори за шефа државе, успео је да се руској јавности наметне и као најбољи кандидат за првог човека у земљи. Следећих осам година прошло је у атмосфери „путинизације“, једнако на унутрашњополитичком као и на спољнополитичком плану.

У том периоду, објективно, Русија се извукла из глиба у који ју је у гурнуо Јељцин својом политиком попуштања пред притисцима нагло ојачаних домаћих тајкуна, и ширењем америчког утицаја на земље Европе. Повраћен је статус једне од најмоћнијих сила, стабилизоване су границе, кренуло се у велике послове са партнерима широм света. Русија је поново чврсто стала на ноге.

Ипак, осам година није довољно дуг период, у којем би све могло бити промењено и у главама људи који су прошли мучни период распада Совјетског Савеза, пљачкања земље од стране тајкуна, или олигарха, како их тамо називају, срозавања угледа армије и раслојавања у друштву. Управо стога Путин је по истеку другог мандата одлучио да настави свој посао, али овај пут из сенке. Успех је, могло би се рећи, био – половичан. Медведев је сачувао престо за Путина, али у много чему није испунио очекивања свог ментора.

На то је мислио Буњин када се заложио да следећи председник мора да буде „апсолутно независан човек”, а не само још један чувар председничког престола.

Глеб Павловски, председник Фонда за ефективну политику, размишља слично и не искључује могућност да је шеф државе већ почео са размештањем фигура на политичкој шах-табли. Он, међутим, сматра да је Путинова највећа мука то што не верује никоме из политичког окружења. И то уопште не крије. Испада тако да је најприхватљивије решење да актуелни председник задржи власт и у следећем, четвртом мандату.

Али то са собом носи друге опасности, исте оне на које су наишле друге државе, па и бивши СССР, које су превише дуго вођене само једном руком, и са само једном визијом. Одсуство различитости идеја, па макар оне биле и супротстављене владајућим, неумитно кочи напредак друштва у свим његовим сегментима. А човек не мења своје визије преко ноћи, а поготово не када је у обавези да води целу државу и да брине о милионима њених становника.

Путину, за почетак, предстоји деликатан потез промене у врху владе. Он, очигледно, није задовољан како посао премијера тренутно обавља Медведев. Ово било какву будућу комбинацију са некадашњим „чуваром трона” искључује из предстојеће комбинаторике. Али смена првог човека владе није нешто што са собом не носи потенцијалне опасности, па и могућу политичку штету. Путин, додуше, не мора много да брине за сопствени рејтинг, али тешко је очекивати да ће сви таквом променом бити задовољни.

Како год било, руски бирачи, и свет уопште, требало би да почну да се навикавају на имена Алексеја Кудрина, бившег министра финансија, Сергеја Собјанина, градоначелника Москве, Сергеја Шојгуа, министра одбране, и Михаила Прохорова, лидера партије Грађанска платформа. Наведена четворица, по многима, једини су могући наследници Путина. Први сигнал о томе на кога од њих ће на крају пасти председникова милост биће евентуални избор на место новог премијера.