Да ли нам је потребна култура

Тужно је колико прича о култури у пракси кратко траје – "нема пара", гласи најчешћи одговор на упола саслушано питање. Људи из културе се више наразговарају ценкајући се на пијаци са сељацима него са државним службеницима из свог ресора. Односно, како који. За некога виски, за другог нема ни кисела.

Витално питање у читавом овом заплету јесте то да ли смо у стању (хоћемо ли, можемо ли) да формирамо тим арбитара који би процењивао шта су културна добра од националног значаја? Та дела, односно ствараоце, мора да стимулише држава коју сви ми, иначе, обилато помажемо. Она, држава, да подсетимо, постоји од нас и добија новац од нас и за нас. Па, ако она сматра да нам је култура уистину потребна, све што треба да уради јесте то да – примени образац било које земље у транзицији.

Када је реч, на пример, о књижевности, мада не само о њој, све земље осим Србије имају разрађен систем подстицања онога што сматрају својом књижевношћу. Осим стипендија, мноштва плаћених пројеката и других начина да уметник не ствара у гладовању, одређене су и месечне своте за "стимуланс у раду". Тако се то зове. Дакле, не помоћ. Ова формулација говори о свести да је култура, заправо, та која помаже нацији, а не обратно. Ипак, треба споменути пример Аустрије у којој, у оквиру Удружења писаца, постоји фонд за социјално угрожене писце. У Аустрији! Узгред, оснивач тог фонда је наш човек, писац Мило Дор. Да ли би му таква идеја прошла овде?

Даље, имамо онолике богаташе, а немамо донаторе (сентиментално: мецене). Само неколико компанија које интересује и култура. "Цептер", "Витал", "Матијевић" и још неколико њих, све и уз најбоље на своју руку ангажоване чланове жирија за награде (једине новчано релевантне), не би могли да постигну такве резултате какве постижу тимови спонзора ролеријада, сланинијада, а о моди да и не говоримо.

С једне стране, стиче се утисак да нам је култура понекад ипак потребна. Бар по бусању у груди онда када се хвалимо нашим великанима, махом из прошлости. А врло добро знамо како су и они живели. Управо онако како је рекао Тин Ујевић: "Док си жив, немаш ни за ципеле, а кад умреш дају ти улицу." Додуше, није имао у виду сокаче од можда три стотине метара које је на Црвеном крсту добио Данило Киш. Са успехом се дивимо и нашим живим ствараоцима, али тек пошто остваре успех у свету. Ето, од преко четири стотине књижевних награда у Србији, Зоран Живковић је коначно добио једну, будући да је бестселер писац у Америци и шире. Али зато Жилнику нису била одобрена средства за најновији филм. У оквиру физичке културе, поштено би било орденовати родитеље наших сјајних тенисера. Потом и ту златну децу – за довијање и опстанак.

Систем "уради сам" и "снађи се како знаш и умеш" погубан је, не само зато што изнурује, већ пре свега због тога што то није никакав систем. Јасно је да он прија ловцима у мутном који од њега, већ у неколико генерација, веома удобно живе. Али шта нам је прече – комфор појединаца са највећим заслугама за сопствени комфор, или оно што би требало да буде култура? Иако се одлаже, одлука кад-тад мора да се донесе, тачније, да се призна. Родитељи вапе да сазнају – да ли да децу шаљу у манекене или на студије. Људи из културе (образовања, здравства...) такође – да ли да се умију или што пре да отворе киоск, простру тезгу, док још има места на улици.

Систем "само ако си члан" (владин, невладин, клана, клапе...) наноси велику штету култури, али и "друштву чланова", ако боље размисле. Транспарентан је. Сувише је очито "ко се коме допада", а власт би могла да се одржава на много елегантнији начин за не тако велике паре. Ако већ нема љубави – да се горко нашалимо – проверено је правило да неупадљиве наклоности дуже трају, чак вечно, у једном бизарном поређењу, баш као и култура.