Рат имиџа

РУСИЈА И ЗАПАД
Без обзира на дипломатско смешкање, Запад се односи према данашњој Русији као према великој, у прљавштини огрезлој соби, с мусавим прозорима и леглима бубаруса, а све то у заједничкој европској кући. Запад осећа  гадљиву узрујаност што Руси не журе да се лате  крпе за прање пода. Тиме се и објашњава нечувена деградација лика Русије у очима наших западних суседа.
Стрпљењу Запада је, чини се, дошао крај. Против ћумеза зараженог микробима предузима се нови вид хладног рата – рат имиџа, који, за разлику од класичног хладног рата, не зна за опасност прерастања у војни сукоб, већ је усмерен на одстрањивање. Због непридржавања етичке хигијене, Русија је кажњена  стварањем одбојне слике о њој.

Узвратити тврдњом да је Русија – узорна земља, значило би, пре свега, насмејати се на сопствени  рачун. Без обзира на шаренило јавног мнења у Русији, не знам  ни једног човека који би био задовољан овдашњом корупцијом, бездушном бирократијом, стањем у армији, здравственом заштитом, системом образовања, скупоћом некретнина и т.д. Ипак, без обзира на све њене невоље, Русија себе не види  и не може видети као прљаву собу у општеевропској кући. У ери глобализације можда је неукусно подсећање на културолошку теорију Освалда Шпенглера, али Русију не можемо а да не сматрамо посебном цивилизацијом, која не спада  у Запад али ни  у Исток. Она је – себи својствена, мада то не мора да  значи и  творевина за себе.

Да којим случајем имамо жута лица и косе очи, нико нас не би убрајао у Европу, али смо ми ипак бела раса. Хтели не хтели, некаква смо својта. Покрећући рат имиџа у односу на Русију, Запад се   и нехотице узда у свој европоцентризам, сматрајући своју цивилизацију престижним клубом, једином гаранцијом високог квалитета живота. Русија је, као цивилизација неразвијене методологије, већ много тога преузела од Запада. Пушкин није узалуд  рекао да је Петар Велики пробио прозор у Европу; то доживљавам као прозор из кога се Европа најзад добро види, али никако не и као утапање у њу.

Таоци фантазија

Наша невоља као и наша предност јесте то, што се вредности наше инокосне цивилизације налазе у демонтираном, растављеном, разграбљеном виду. Поготово што су се, те вредности, два пута у једном веку, у време револуције и у време перестројке, мењале на најрадикалнији начин. Наша наводна склоност да грешимо и да се кајемо, да се предано молимо и распућински блудничимо – више је фигуративно претеривање него верна национална аксиологија. Ослањајући се на те стереотипе, тешко је постићи већу виталност државе и спровести њену неопходну модернизацију. Слабост либералног ресурса у Русији тумачи се тиме, што се он не слаже са унутрашњим поривима руске душе, тим пре што се на поривима цивилизације баш и не граде. Испали смо таоци својих фантазија, а и власт врда, тежећи да помири Свету Русију са тржиштем, отрпљене увреде са високомерношћу и подсвесним империјализмом. Запад на то одговара оптужбама: ви сте мрачњаци; код вас убијају оне што другачије мисле; код вас влада расизам на свакодневној основи. Ако желите да се поправите, вели исти тај Запад, придружите нам се, ми ћемо вам помоћи.

Када бисмо то послушали, то више не бисмо били ми.

Мада, с друге стране, држећи до своје магловите, несрећом нагрижене самоидентификације, која нимало не наликује јапанској верности традицијама, Русија постепено хвата корак – независно од вектора актуелне власти – са општељудским вредностима које, у ствари, и чине европску формулу. Ма шта Запад говорио о стању руских слобода, Русија је у последњих петнаестак година, без обзира на унутрашња лутања, (п)остала далеко слободнија него у било ком тренутку своје историје. Слобода, пре свега приватног живота, стекла је незамисливе размере и тешко да се може вратити на старо. Потрошачко друштво и исповедање филозофије задовољства такође су постали стварност, чак и за оне који их негирају. Свест данашњег руског човека све више поприма субверзивни, надреалистички вид. У ствари, то и јесте лице стварне а не замишљене Русије.

Национални утописти

Запад пак, из тог противуречног државног бића, истиче углавном оно, што му се чини скандалозним и чудовишним.

Не тврдим да се Русија налази у превирању или на прекретници. Било би то упрошћавање. Русија се налази у стању свог, унутрашњег, рата имиџа, и то  са самом собом. Од тога, какав ће модел живота одабрати ново поколење, не зависи само будућност Русије, већ и то да ли ће Русија уопште имати будућност. Било би сувише неразумно преузимати од Запада само технологију, без одговарајућег идејног испуњавања живота. Такав конзервативни цинизам није делотворан из историјске перспективе. Од Запада би требало преузимати општекултурна достигнућа. Слепо подражавање западног стила живота ионако нам не би пошло за руком. Време утопија је завршено, мада је остало још подоста националних утописта. Ми – нисмо Европљани, али нисмо ни Скити. Ми имамо свој дом. И треба да живимо широм отворених прозора.