Преокрет

Још једно ведро ледене воде за евроентузијасте. Проноси се вест, како сазнајe један дневни лист, да Србија у јуну неће добити датум почетка преговора, него ће европски лидери одобрити израду „преговарачке платформе”, о датуму ће се расправљати касније, после немачких избора. Неко ће рећи, то још није званично, односно бар није извесно. Па добро, да верујемо да то није тако. Исто као што неки верују да чињеница да ЕУ није званично затражила признање независности Косова доказује да то никада неће ни доћи на дневни ред.

Веровали или не у све те ствари, неспорно је да је српска позиција према ЕУ и евроинтеграцијама изразито дефанзивна. Нема никакве иницијативе с наше стране, већ се само послушно, мање или више на време, испуњава оно што нам је речено да испунимо. И то је политика која има и те какав континуитет. Да не идемо дубоко у историју, довољно је у време непосредно после проглашења независности Косова, фебруара 2008. Ту независност је одмах признала велика већина чланица ЕУ и све велике земље чланице. То је био оправдан разлог да Србија редефинише односе са ЕУ, односно да се редефинише циљ и процес наших евроинтеграција. Заговорници независног Косова из ЕУ и њихови амерички истомишљеници, трудећи се да оправдају кршење међународног права, стално су наводили да је косовска независност случај sui generis. Одлично, уколико је то тако, онда је и Србијa, од које је то Косово одузето, такође случај sui generis. Наравно, сила бога не моли, тако да би њихов одговор могао да буде: не, нисте случај сам за себе, и то зато што ја тако кажем! То, ипак, не значи да Србија то питање није могла да постави.

А шта је урадила тадашња српска власт? Уместо да преокрене ситуацију у своју корист, уместо да јасно стави до знања да је Србија озбиљно забринута што је ЕУ активно учествовала у пројекту отимања српске територије и стварања независне државе на њој и да, стога, односи уније и Србије треба да буду sui generis, српске власти су, уз много помпе, априла 2008. потписале Споразум о стабилизацији и придруживању. Тиме су унији послале јасан сигнал: све је у најбољем реду; и даље остајемо чврсто на зацртаном путу, можда су плануле неке амбасаде, али рачунајте на нас као да смо у пуном саставу. Штавише, тиме је јасно речено и следеће: ми прихватамо редовну процедуру приступања унији, ону коју сте осмислили за све оне земље којима нисте отимали територију.

И, наравно, ЕУ је примила овај сигнал, добро га протумачила и наставила да ради оно што је наумила: да обнавља старе и поставља нове услове. А услови који се данас постављају, бар у званичним документима, толико су небулозни („видљиво и трајно побољшање односа са Приштином”) да свако може да их интерпретира на начин на који је политички згодно. И да пушта пробне балоне, попут немачког захтева за столицом Косова у УН. Не само да данашња српска власт не зна шта то заиста треба да испуни да би добила макар тај датум почетка преговора, још мање зна шта следи после тог датума. Неко може то да наслути: признавање независног Косова у овој или оној форми. Мени то изгледа веродостојно, али се не треба зауставити на Косову. Љутити коментар америчког амбасадора на тему Републике Српске показује да трансатлантски партнери имају и друге тачке дневног реда.

Шта Србија може да уради, имајући све то у виду? Може да начини – преокрет, јасно стављајући на знање да Србија јесте специјални случај. Како то може да уради? Тако што ће предложити алтернативну концепцију придруживања Европи. Таква концепција, сматрам, треба да се заснива на пуној економској, а не политичкој интеграцији, односно на приступању Европском економском простору.

Да ли је овакво решење пречица или линија мањег отпора? Није ни једно друго, будући да би се око оваквог решења преговарало са земљама ЕУ и то најјачим и најбитнијим чланицама. Да ли би чланство у ЕЕП било политички условљено? Према самој природи ЕЕП-а као економског аранжмана, окупљеног око царинске уније и јединственог тржишта, политичком условљавању, уколико има здравог разума, овде нема места. Уколико се ипак с њим настави, попут захтева за признавање косовске независности у једној или другој форми, онда ће Србија бар бити начисто о томе колико је добродошла у Европу и шта су заиста основни мотиви главних чланица ЕУ на овом плану.

Да ли ће се овакав преокрет догодити? Не знам, али мислим да знам шта ће се догодити у супротном. Независно да ли ће икада Србија остварити чланство у ЕУ, изгубиће оно мало самопоштовања које нам је још увек остало.