Лабораторија је увезена, али нераспакована

Најпре би требало разјаснити зашто је у ЕУ смањен дозвољени ниво афлатоксина са 0,5 на 0,05 микрограма по килограму.

Ову промену је пратила званична изјава да је реч о заштити здравља потрошача, али иза те измене се крила и намера да се тржиште ЕУ заштити од увоза јефтиног кукуруза из САД, Аргентине, Новог Зеланда и других земаља у којима је законски дозвољен ниво афлатоксина 0,5 микрограма по килограму у млеку, што је последица нешто веће контаминираности кукуруза плеснима.

Тако је снижавање дозвољене количине афлатоксина у млеку нецаринском баријером спречило увоз кукуруза из поменутих земаља, од којих је Америка далеко највећи произвођач, са око 370 милиона тона годишње, што је 30 одсто укупне светске производње.

Међутим, кад је прописала горњу вредност од 0,05 микрограма афлатоксина по килограму, ЕУ је одредила период од две године да се остали произвођачи у репроланцу прилагоде новим мерама.

А ми смо законом снизили прописану горњу границу афлатоксина у млеку са 0,5 на 0,05 микрограма, док је дозвољена вредност афлатоксина у храни за животиње остала непромењена – 0,1 микрограм по килограму.

ПКС је више пута указивала Министарству пољопривреде на проблем који овај несклад може да проузрокује. Зато би и ми требало да имамо један ,,грејс период” за прилагођавање свих учесника у репроланцу новим мерама.

Ипак, на 0,05 микрограма се морамо вратити, што неће бити лако ако се зна да имамо скоро двеста хиљада пољопривредних домаћинстава која се баве неким видом сточарства. Свако од њих би требало да испоручује млеко без токсина то јест у складу с прописима, што у условима сушне године каква је била 2012. није лако постићи.

Треба радити на едукацији пољопривредних произвођача, појачати санитарну, фитосанитарну и ветеринарску контролу, инсистирати на порасту свести примарног произвођача... Као аграрна земља тај задатак очигледно морамо испунити.

Поводом предлога о замени кукуруза пшеницом у сточној храни рекао бих да је замена могућа само делимично, јер 15 одсто пшенице може бити супститут кукурузу. А питање је да ли је само 15 одсто рода кукуруза заражено.

Зато је требало регионално, контролама на пољима, установити одакле потиче контаминирани кукуруз, да бисмо га посебно складиштили. И на основу тога имали, с једне стране, углавном здраву сточну храну, а с друге, кукуруз који ћемо уништити или, где је то могуће, побољшати његов квалитет додавањем одговарајућих апсорбената (зеолит).

Следећа сезона, међутим, опет зависи од мноштва фактора. Најпре од овогодишњих временских услова, затим од тога да ли имамо системе за наводњавање. Али и од едукације у вези са избором семенских сорти кукуруза, густине сејања...

Потребне су нам јаке агрономске службе које ће саветовати сељаке како и шта да сеју. У супротном ће огромне штете трпети целокупна пољопривреда.

Па и онај индивидуални произвођач који испоручује млеко. У овим условима он не би смео сам да припрема сточну храну него да је купује од индустрије која има одговарајуће сертификате, лабораторије и интерне контроле квалитета.

Ми, међутим, немамо независну националну лабораторију за контролу квалитета намирница. Србија је добила средства за увоз опреме за ову лабораторију, опрема је увезена, али стоји нераспакована јер се, наводно, чека доношење неопходних прописа.

Апелујем и на то да у предузимању одговарајућих мера треба бити реалан. Ако су генерације пиле млеко са 0,5 микрограма афлатоксина, и ако бар половина становништва у свету то и сад чини, не можемо ми због тога што се нисмо вратили на 0,05 да почнемо да бацамо домаће млеко и увозимо га из иностранства. Јер, зна се где то води – у покољ музних крава, што је за нас најгора солуција.

Поготово ако се зна да имамо само 900.000 грла стоке, од тога пола милиона јуница и музних крава. А пре две-три деценије имали смо 2,7 милиона.

Секретар Удружења за пољопривреду Привредне коморе Србије