Нови европски антисемитизам

АНАЛИЗА ВЕСТИ
На паралелним колосецима политичке акције и агитације, у Европској унији се ових дана воде жучне расправе о новом антисемитизму – о покушајима његовог сузбијања, или о подстицајима његовом ширењу.

Са каквим се развојем ЕУ суочава, произлази из упозорења стручњака на раст нетрпељивости према припадницима расно или верски неподобних појединаца и заједница. Међу угроженима, пре свих, помињу се припадници мојсијевске вере. "Пропагатори антисемитизма више не могу бити сврстани на тас политичког кантара екстремне деснице", истакао је угледни немачки политолог Матијас Кинце: "Уз (нео)нацисте, антисемитизам шире и млади из све бројнијих континенталних муслиманских заједница и радикалне присталице из лево либералних кругова."

Неопходност акције подвучена је и на недавном састанку министара правосуђа ЕУ у Луксембургу. Споразум о усвајању заједничких стандарда у борби против расизма и ксенофобије шефови правосудних ресора Уније прогласили су приоритетним политичким сигналом.

Здружени у мржњи

Упркос чињеници да у луксембуршком споразуму није изричито поменут антисемитизам, већ, уопштено, расизам – осим у одредби о казненом санкционисању порицања холокауста – статистички подаци, које је навео европски комесар за правосуђе Франко Фратини, наводе на закључак да је антисемитизам узет као примарни повод.

Нови антисемитизам не буја само у земљама суоченим са нацистичким наслеђем. Погођене су чланице ЕУ у којима је регистрован највећи број јеврејских заједница, са једне стране, муслиманских заједница, са друге, и у срединама где су лево либерални кругови најутицајнији.

Комесар Фратини именовао је Француску, Италију, Белгију и Холандију као земље које су суочене са наглим порастом нивоа расизма, између 25 и 40 одсто. Није именовао једну чланицу, у којој је пораст дефинисан са чак 70 одсто. Коментатори су, међутим, препознали Велику Британију. Према подацима антрополога универзитета у Ливерпулу Бенија Пајзера, у поменутим земљама живи више од једног милиона Јевреја, око шест стотина хиљада живи у Француској, док Велика Британија броји око 250.000 житеља. Истовремено, тамошње муслиманске заједнице су врло бројне, а прихватљивост левичарске пропаганде натпросечно је висока.

Стручњаци говоре о феномену "здруженог антисемитизма". Апострофирају антисемитизам левице као производ такозване јудеофобије – антипатије према блискоисточној политици Израела, старих предрасуда које дефинишу као антиционизам, и осећања одбојности према припадницима мојсијевске вере, као збирног резултата прва два узрока. Указују и на бујање антисемитизма међу европским муслиманима – не као на последицу блискоисточних сукоба, већ као резултат обновљених теорија о постојању ционистичке завере против муслимана. Надритеорија која је ширена на Блиском истоку између 1937. и 1945, уз свесрдну помоћ нацистичке Немачке, данас се образлаже старим и новим аргументима. Од теорије о убиству принцезе Дајане зато што је намеравала да се уда за муслимана, до тумачења Протокола сионских мудраца као узрока свих недаћа. Нацистима старог и новог кова, наравно, не ставља се на терет ништа ново – њихови мотиви су добро познати.

Чудни приоритети

"Здружени антисемитизам" појашњава се на три типична примера. У Француској се указује на покушаје вође екстремне деснице Жан-Мари ле Пена да уз помоћ локалних муслимана постигне успех на изборима. У неколицини европских земаља указује се на каузални ланац свеприсутне критике левице, која пребацује Израелу да инструментализује трагедију холокауста, не би ли одвратила пажњу светске јавности од сопствених грехова. У Великој Британији, најзад, избегава се сваки помен страдања Јевреја, под плаштом разумевања за разлоге (не)расположења далеко бројнијих муслимана.