И правилник би да буде закон

Подзаконски акти не могу бити утемељивачи нових дужности, нити копије уставних и законских обавеза, већ „техника извршења, остварења, разрада детаља права” (Радомир Д. Лукић). Тако је општа обавеза плаћања пореза и других дажбина утврђена Уставом, а разрађена законима о порезима (на доходак, имовину, употребу, држање и ношење добара…).

Плаћање пореза је нужност опстанка државе и не постоји она у којој такве обавезе нема. Стога су све државе осетљиве на пореска кривична дела и прекршаје, а посебно државе с наглашеним фискалним тешкоћама, као што је случај са Србијом данас. У нас борба за правну државу која траје, а против криминала и корупције, непотпуна је и немогућа без наплате пореза. Али и ту мора бити правног реда. Порески закони морају бити усклађени међусобно и са Уставом, што важи и за подзаконске прописе.

Правилник о информативној пореској пријави (Службени гласник РС, бр. 117/12 и 118/12 – исправка и 16/13) превазилази „технику извршења” и намера му је да понесе више правне снаге. Његов предмет је информативна пореска пријава која „садржи податке од посебног значаја за фискални интерес републике”. Који су то подаци посебно значајни за фискални интерес републике утврдиће не парламент, ни влада већ министар. Да ли је онда „фискални интерес републике” истовремено и нешто најважније и нешто променљиво, остављено министру да га слободно процени и мења? Закон је, даље, пренео на правилник (министра) право да утврди која лица имају обавезу да поднесу информативну пореску пријаву. Ову посебну дужност стекла су физичка лица са имовином већом од 35 милиона динара (уз услове из правилника) и то на одређени период (15. јануар–31. март). Ова новчана граница је необразложива јер није јасно како је обвезник („богаташ”) онај са имовином већом од 35 милиона, али не и онај са мањом, макар и за један динар? Таква „поштеда” потоњих буди сумњу. Правилник није прописао казну за кршење ове обавезе, јер је то законска материја, али казне ни у закону нема. Дужност грађанина која зависи од воље није правна – може бити једино морална.

Додајмо да ова пријава само „информише” а не служи за разрез пореза, да грађани сами опредељују вредност имовине на основу недоказиве и ретроактивне „цене која би се у случају потребе могла постићи на тржишту, на дан 1. јануара 2013. године (цену будућу, са датумом прошлим, не познаје закон тржишта!), да је упитан њен однос према законским одредбама о банкарској тајни и заштити података о личности које се тичу, на пример, штедног улога. Остаје на концу питање чему онда правилник служи?

Да ли је правилник још један пролазни подзаконски пропис са законском амбицијом и забачена удица, па ко загризе? Или је нешто озбиљније – можда слика немоћи државе да сама „укрсти” имовинске податке и „преброји богате”. Усред борбе против криминала и корупције. За успех такве борбе морају се укрштати имовински подаци о свима, а ту ће овакав и слични прописи тешко бити од користи.

Доцент на Правном факултету Универзитета у Новом Саду