I pravilnik bi da bude zakon

Podzakonski akti ne mogu biti utemeljivači novih dužnosti, niti kopije ustavnih i zakonskih obaveza, već „tehnika izvršenja, ostvarenja, razrada detalja prava” (Radomir D. Lukić). Tako je opšta obaveza plaćanja poreza i drugih dažbina utvrđena Ustavom, a razrađena zakonima o porezima (na dohodak, imovinu, upotrebu, držanje i nošenje dobara…).

Plaćanje poreza je nužnost opstanka države i ne postoji ona u kojoj takve obaveze nema. Stoga su sve države osetljive na poreska krivična dela i prekršaje, a posebno države s naglašenim fiskalnim teškoćama, kao što je slučaj sa Srbijom danas. U nas borba za pravnu državu koja traje, a protiv kriminala i korupcije, nepotpuna je i nemoguća bez naplate poreza. Ali i tu mora biti pravnog reda. Poreski zakoni moraju biti usklađeni međusobno i sa Ustavom, što važi i za podzakonske propise.

Pravilnik o informativnoj poreskoj prijavi (Službeni glasnik RS, br. 117/12 i 118/12 – ispravka i 16/13) prevazilazi „tehniku izvršenja” i namera mu je da ponese više pravne snage. Njegov predmet je informativna poreska prijava koja „sadrži podatke od posebnog značaja za fiskalni interes republike”. Koji su to podaci posebno značajni za fiskalni interes republike utvrdiće ne parlament, ni vlada već ministar. Da li je onda „fiskalni interes republike” istovremeno i nešto najvažnije i nešto promenljivo, ostavljeno ministru da ga slobodno proceni i menja? Zakon je, dalje, preneo na pravilnik (ministra) pravo da utvrdi koja lica imaju obavezu da podnesu informativnu poresku prijavu. Ovu posebnu dužnost stekla su fizička lica sa imovinom većom od 35 miliona dinara (uz uslove iz pravilnika) i to na određeni period (15. januar–31. mart). Ova novčana granica je neobrazloživa jer nije jasno kako je obveznik („bogataš”) onaj sa imovinom većom od 35 miliona, ali ne i onaj sa manjom, makar i za jedan dinar? Takva „pošteda” potonjih budi sumnju. Pravilnik nije propisao kaznu za kršenje ove obaveze, jer je to zakonska materija, ali kazne ni u zakonu nema. Dužnost građanina koja zavisi od volje nije pravna – može biti jedino moralna.

Dodajmo da ova prijava samo „informiše” a ne služi za razrez poreza, da građani sami opredeljuju vrednost imovine na osnovu nedokazive i retroaktivne „cene koja bi se u slučaju potrebe mogla postići na tržištu, na dan 1. januara 2013. godine (cenu buduću, sa datumom prošlim, ne poznaje zakon tržišta!), da je upitan njen odnos prema zakonskim odredbama o bankarskoj tajni i zaštiti podataka o ličnosti koje se tiču, na primer, štednog uloga. Ostaje na koncu pitanje čemu onda pravilnik služi?

Da li je pravilnik još jedan prolazni podzakonski propis sa zakonskom ambicijom i zabačena udica, pa ko zagrize? Ili je nešto ozbiljnije – možda slika nemoći države da sama „ukrsti” imovinske podatke i „prebroji bogate”. Usred borbe protiv kriminala i korupcije. Za uspeh takve borbe moraju se ukrštati imovinski podaci o svima, a tu će ovakav i slični propisi teško biti od koristi.

Docent na Pravnom fakultetu Univerziteta u Novom Sadu