Мали човек у рату

Други светски рат не престаје да побуђује пажњу уметника и историографа, увек као да постоје нови детаљи о којима треба нешто рећи, одати почаст још неком подвигу или ужаснути се над неизмерним злом, и са тим циљем да се оно никада не понови. Издавачка кућа „Русика” објавила је роман Георгија Владимова (1931–2003) „Генерал и његова армија”, у преводу са руског Љубинке Милинчић, дело које је 2005. године награђено „Букеровом наградом”, а 2000. године признањем, које носи име чувеног руског дисидента Андреја Сахарова, за грађанску храброст писца. Почетком новог миленијума, 2001. године, Владимов је добио награду „Букер деценије”.

Једна од главних тема стваралаштва Владимова трагична је судбина независних личности, у књигама „Верни Руслан” и „Три минута ћутања”, док у роману „Генерал и његова армија” Георгиј Владимов први пут проговара о неким „незгодним” питањима историје, о издаји као и неким епизодама рата о којима су „званични” историчари радије ћутали. Владимовљев роман, који је средином деведесетих, када се појавио, изазвао праву револуцију у Русији, описује покрет против Стаљина, и први пут историју не приказује црно-бело. У овој приповести руски славни генерали нису дати само као генијалне војсковође, већ и као обични људи са свим својим манама, а непријатељ није само зао, већ понекад има и људско лице. У складу са тим, кaко је истакла Љубинка Милинчић, Владимов се међу првима бави и питањем које ће после њега поставити многи интелектуалци: колика је била цена руске победе у рату, и да ли се могло без толико жртава?

– Описујући две величанствене битке у Другом светском рату: битку за Москву и битку за Кијев, писац је маестрално издвојио два тока романа, епопеју руском народу и руском обичном војнику, и осуду војног руководства, изједначивши га малтене са Стаљином. Да је данас жив, Владимов би вероватно морао бити задовољан, у Русији се управо „бије битка” којом се доказује да у Великом отаџбинском рату није победио Стаљин, већ – народ. Роман је препун епизода о малом руском војнику, који је знао како његов генерал „дише”, а Владимову је управо замерано то што је показао да је немачки официр имао више поштовања за своју војску од руског официра, и да је наређивао повлачење у оном тренутку када је увиђао да ће људске жртве бити прекомерне – додала је Љубинка Милинчић.

„Не схватајући ни речи, Кобрисов је јасно разумео у нејасном муцању, у грленом изговору неколико делова реченице: ’издајници, зашто су вас пустили, никоме не треба веровати…’ тако љутите псовке звуче у лајању паса, у крицима врана. Било је страшно и одвратно видети то и слушати – да ли је тако могао да се понаша војник, просто мушкарац, да ли је могао – Вођа! Јер то што је стајало пред њим, рошаво, отровно, муцаво, то је био управо Стаљин. И никакве завере против вође није било, одједном је Кобрисов схватио крајичком свести. Вођа је сад био са својом армијом, спремном да умре за њега, и мрзео ју је, и сумњичио, и није желео да с њом говори језиком који она разуме…”, писао је Владимов.

На нашег познатог писца и универзитетског професора Михајла Пантића роман „Генерал и његова армија” оставио је снажан утисак.

– Ово је типична руска приповеда књига, која фокус задржава на мноштву појединости, за разлику од данашње брзе, филмичне прозе. Дело толстојевске традиције, које успоставља дијалог са делом руског класика, има „дупло дно”, као „кавер” верзија „Рата и мира”. Приповедни ток наводи читаоца да разгрне мапе и да прати кретање војски, да разматра војне тактике, праћење обавештајних служби. У овој историјској фресци сваки детаљ има своје место, док се укрштају перспективе општег тока и појединачних судбина малог човека, обичног војника, у сенци два велика демона: Стаљина и Хитлера – рекао је Пантић.

Друго вредно издање о Другом светском рату опширна је студија сер Макса Хејстингса, „Пакао: Свет у рату, 1939–1945” код нас штампана у два тома и на више од хиљаду страница, у издању „Лагуне” и преводу Ненада Дропулића. И ово дело у великој мери говори о томе како су „обични људи” преживљавали ратне ужасе. Међутим, према Дропулићевим речима, коме је ово иначе стоти превод у каријери, оно што су Британци замерили Хејстингсу јесте став да је Други светски рат добила Совјетска Русија, која је и понела највећи терет, док је Америка рат „платила”, и обогатила се затим. Хејстингс је ипак одао признање Великој Британији, другим државама и њиховим ратним напорима, као и жртвама холокауста. Књига садржи сведочанства цивила, њихова писма, сећања, фотографије, а писана је у најбољој традицији британске историографије и журнализма.

„Клише је суштински тачан”, каже сер Макс Хејстингс, „у свету између 1939. и 1945. нека људска бића потонула су у нискост, а друга су савладала висине храбрости и племенитости”.