Колонијалне жеље

Да ли ће разум тријумфовати над носталгичном жељом некадашњих колонијалних метропола Европе да на другу годишњицу почетка сукоба у Сирији овај трагични рат реше слањем још више смртоносног оружја?

Одлука ће бити донета на састанку шефова дипломатија ЕУ који ће 22–23. марта у Даблину разматрати захтев Велике Британије и Француске да се укине ембарго на оружје Сирији како би се побуњеницима омогућило да униште режим Башара ел Асада.

Знатан број чланица противи се овој намери, уверен да би више оружја значило ширење сукоба и да би после 70.000 убијених и милион људи у избеглиштву дотур новог оружја увећао ове трагичне билансе.

Укидање ембарга тешко да би омогућило рушење Асадовог режима барем из два разлога.

Прво, Асад ужива много већу подршку него што на Западу желе да признају. Друго, Русија и Иран, главни савезници Асадове Сирије, одмах би појачали сопствене испоруке наоружања.

У расправи о укидању ембарга требало би у великој мери водити рачуна о претходним искуствима из Ирака и каснијих побуна у земљама „арапског пролећа” која указују на појаве радикалних исламисти којих раније није било.

Но, без обзира на упозорења из Сирије да џихадисти преузимају контролу над значајним деловима некада секуларног бастиона Блиског истока, Лондон и Париз желе да ризикују опхрвани само себичном жељом да у Дамаску успоставе режим који ће им сутра бити захвалан.

Премијер Дејвид Камерон и председник Франсоа Оланд своје потезе тумаче потребом да се прекине садашњи статус кво у коме ни једна зараћена страна у Сирији није у стању да изврши одлучујући пробој.

Оно што лидери две земље које су већи део 20. века међусобно делиле Блиски исток не желе да виде јесте то да постоји и друга опција за прекид грађанског рата у Сирији: дипломатија и преговори.

Уместо да уз подршку арапских савезника јуре да наоружају побуњенике, Камерон и Оланд би свој ауторитет могли да употребе да разједињене опозиционаре прво окупе а онда их приведу преговарачком столу.

Башар ел Асад каже да је спреман да преговара. Опозиција изгледа да није свесна какву одговорност прихвата када дијалог условљава претходним Асадовим повлачењем са власти.

Побуњеници не би добили нуклеарно оружје, свакако не ни најсавременије ракетне системе или противоклопна оруђа. Испоруке би већином обухватале лако наоружање или савременију опрему која преко Турске, говорило се и Хрватске, већ стиже са разних локација, укључујући Саудијску Арабију и Катар. Американци потврђују логистичку и обавештајну подршку, али не и оружје.

Чему би онда допринеле испоруке које прижељкују Британци и Французи? Брзој победи побуњеника и брзој капитулацији режима? Тешко.

Ако се Британија и Француска одлуче на унилатералну акцију, као што наговештавају, ризикују осуду света какву је својевремено доживела администрација Џорџа В. Буша када је, баш у ово доба пре десет година, кренула у инвазију и окупацију Ирака.