Село где долазе снахе

Хајдучица није само позната по замку Дунђерских, о њој се прича и као о селу које девојке не заобилазе. Школа, обданиште, сви путеви асфалтирани, поред коловоза и тротоари, дом здравља, апотека... то су све адути за женидбу момака из Хајдучице. У односу на два последња пописа број становника је повећан због прилива избеглица – али и педесетак снаха.

Ипак, најпознатија снаха која је боравила у Хајдучици је Олга Дунђерски, удата за београдског индустријалца Владу Илића. Као сведочанство из тог времена остао је велики замак који је богатом пару служио као летњиковац. Ту су се одржавали балови, гајили енглески пунокрвни коњи и седело на великој тераси с погледом на егзотично дрвеће, тениске терене и рибњак.

Овај посед је био у власништву велепоседника Иштвана Дамаскина, оснивача села, али је несрећник изгубио велику суму новца на коцки па је, да би измирио дугове, цело имање продао за 670 ондашњих дуката Лазару Дунђерском. Дунђерски је, како се претпоставља, 1901. године саградио дворац и дао га кћерки Олги у мираз. Четири хиљаде хектара шуме и пашњака.

Лазар је имао два сина Ђорђа и Гедеона и кћерке Ленку, Милку и Олгу. Милка је наследила имање у Соколцу, Ленка је умрла млада, а Олга је после очеве смрти водила имање у Хајдучици. Била је успешан и племенит велепоседник, на имању између два рата била је најбоља ергела коња у држави, гајила је и јоркширске свиње, виноград на шест јутара, а младице за воћњаке неговане су у стакленој башти – оранжерији, имање је имало и 70 километара канала са пумпама за наводњавање.

Емилија Радаков је машински техничар, запослена је у пољопривредном добру "Хајдучица", а њен сектор су општи послови. У опште послове спада и брига о замку Дунђерских који је национализован после Другог светског рата и под заштитом је државе. Али, кад држава откаже, ту је Емилија.

– До пре четири године овде је био хаос, није се могло ући у парк иза и испред дворца од траве и шибља. Ја нисам стручак за хортикултуру, машинац сам по струци, али сам се консултовала са стручњацима из Новог Сада, тако да смо успели да парку вратимо некадашњи изглед. Не баш сасвим како је изгледао, али сада је много боље него што је било –каже Емилија Радаков.

Дворац је од 1945. године пролазио кроз различите периоде, некада је о њему боље вођена брига, некада би наишли "црни дани". Све зависи од тога којој је фирми био додељен на коришћење. Последњих година замак се обнавља, доста је урађено и у ентеријеру, окречен је, офарбана столарија, а за то се највише побринуо директор ПДП "Хајдучице" Мирко Радуловић, који је родом из тог краја.

Сада у замак долазе и школске екскурзије, а наша саговорница Емилија већ је добро упозната са његовом историјом па проводи ђаке кроз овај обновљени старински амбијент.

– Дворац је – прича наша саговорница – имао вентилацију, парно грејање, каљеве пећи, имао је балску салу и дневну собу из које се излазило на терасу с погледом на доњи део парка, на којој се седело ујутру и уживало. У подруму је била кухиња и собе за куварице. Постојали су и лифтови којима се храна допремала из подрума у трпезарију у приземљу.

Дворац је у стилу класицизма са елементима барока – брачни пар Олга и Влада Илић саградили су и цркву Светих архангела Михајла и Гаврила као своју задужбину. Данас припада Хиландару.

Једна од највреднијих слика у Олгином летњиковцу је, по речима Емилије Радаков, рестаурирана графика на кашмирском платну, која се налази у канцеларији комерцијалног директора "Хајдучице" Владе Златковића.

– Ми смо још друштвена фирма, у нашем окружењу све је приватизовано, па у шали пољопривредно добро зовемо и "Ужичком републиком" – каже Златковић.

Ко ће бити купац још се не зна, али је приватизација предвиђена и за "Хајдучицу". Тако ће и дворац ускоро добити, ако не новог власника, а оно свакако новог старатеља који ће преузети бригу и о 500 стабала, међу којима и оних егзотичних попут гинка, црног јасена, софоре, гледичије и панонског дива – старог храста лужњака.