Нобеловац у синдикату

Од нашег сталног дописника

Вашингтон – Књига, која је као и многе његове пре, била бестселер, изашла је још прошлог лета, али је промотивни скуп на који је позван аутор уприличен поводом изласка њеног издања са меким корицама, дакле по цени приступачнијег. Место је било сасвим близу, дословно преко пута (раздваја их само један парк), седишта извршне власти, Беле куће.

Централа АФЛ–ЦИО, федерације два највећа овдашња синдиката, Америчке федерације рада и Конгреса индустријских организација које су се ујединиле 1955, заузима целу зграду на самом почетку 16. улице, одмах до протестантске Цркве Светог Јована, коју зову и „председничком”, јер се ту по традицији моле станари најпознатије резиденције света.

Поменута промоција одржана је у главној сали у приземљу, коју краси раскошан мозаик преко целог једног зида, са призорима радничке класе уз машине из индустријске ере.

Књига се зове „Окончајмо ову депресију сада”, а њен аутор је Пол Кругман (60), професор на елитном универзитету Принстон (и на Лондонској школи економије), добитник Нобелове награде 2008. за допринос „новој теорији трговине и нове економске географије”, а поврх тога, још од 1999. колумниста „Њујорк тајмса”. Један је од најцитиранијих економиста данас и један од најутицајнијих у Америци.

Његове колумне, за које либерални месечник „Њујоркер” каже да су „опсесивно политичке”, учиниле су га код либерала најомиљенијим, а код конзервативаца најомраженијим аутором. Овога пута је био „међу својима”: АФЛ–ЦИО је на левом спектру америчке политике, савезник председника Барака Обаме и његове Демократске партије.

Нобеловца који изгледа професорски – није баш висок, са такође не баш бујном брадом – лично је представио корпулентни Ричард Трумка, председник АФЛ–ЦИО (од 2009), професионални синдикалиста са маркантним брцима, иначе ретким украсом америчких мушкараца.

Пожелео му је прво добродошлицу „у име милиона радних људи”. За госта је, наравно, имао само комплименте.

„Иза Полових хладних економских бројева, увек су животне реалности. Он говори истину и уме да погоди у право место”, рекао је, обраћајући се публици, а затим се окренуо Кругману:

„Молимо те, немој да престанеш да говориш о важности инвестиција, инфраструктуре и синдиката и пристојних јавних сервиса. Уверен сам да лекције које држиш могу и да ће бити научене од стране наше нације и да ћемо поново створити најјачу средњу класу на планети.”

А онда је саопштио и да ће АФЛ–ЦИО да откупи 100 примерака књиге, „да образује своје чланове” и микрофон препустио госту. За разлику од Трумке, који се увек обраћа лидерски бомбастично, Кругман говори професорски и први утисак је да је уверљивији као писац него за говорницом. Али није досадан: уме да направи обрт који ће да изазове смех и задржи пажњу.

Прво је узвратио комплимент, поменувши да је синдикат важан „чак и у нормалним временима”. „Радни људи су сада искључени из националног дијалога, америчке раднике игноришу ако се не организују.”

Мало је међутим изгледа за то: међу „радним људима” (Американци не користе марксистички појам „радничка класа”), а то су овде сви они који живе од плате, а не од капитала, само њих 11,4 одсто је у синдикатима (према, на пример, 18,6 у Немачкој, 27,5 у Канади или чак 70 одсто у Финској).

У америчком приватном сектору у неком синдикату је само седам одсто запослених.
Кругман је потом изнео основне тезе своје књиге, које, увек актуелним поводима, разрађује и као колумниста: да је Америка још у сенци „економске катастрофе” која ју је (заједно са Европом) погодила пре четири године („Велика рецесија” је почела у децембру 2007, а завршила се у јулу 2009).

Због тога је на обе стране Атлантика стопа незапослености на нивоу који је био незамислив пре кризе, коју он ипак не назива „великом депресијом”, јер је ипак блажа од оне од пре око 80 година. Мада, како напомиње, за праву процену „треба питати Грке, Шпанце и Ирце”, где је незапосленост и до 25 одсто, а чак 50 одсто међу младима.

За велику незапосленост „нема рационалног разлога”, каже нобеловац. „Ми нисмо постали мање продуктивни, радници нису заборавили своје вештине, термити нису појели наш капитал: све што је некад чинило нашу економску снагу још постоји.”

Па шта је онда разлог да, упркос томе што су се ствари последњих година поправиле, економски опоравак иде „пужевим темпом”, да се ствари не крећу ни према приметном бољитку нити према комплетном колапсу, да је реч о „стању хроничне ненормалне активности”?

„Данашње стање у економији је само један џиновски показатељ лошег менаџмента у њој и чињенице да глас финансија, глас заговорника стезања каиша настоји да монополише Конгрес, што је данас једноставно погрешно. Много ’веома важних људи’, политичара, јавних функционера и цела класа креатора јавног мњења из разних разлога су одабрали да игноришу лекције историје и тешко стечено знање неколико генерација економских аналитичара замене идеолошки и политички сврсисходним предрасудама.”

„Ти веома озбиљни људи” су, наглашава Кругман, комплетно одбацили и централну поруку Џона Мејнарда Кејнса да је „успон, а не рецесија, време за стезање каиша”. „Кад у рецесији појединци престану да троше, јер је то логична реакција у неизвесним временима, и кад због тога и компанијама почну да опадају приходи, па смањују број запослених, неко по основној логици мора да буде потрошач, да нешто купује да би други имали приходе. А у тој улози може да буде само држава.”

Али, уместо да у потпуности прихвати ту улогу, америчка држава је, по Кругману, потпала под утицај поменутих „веома озбиљних људи” који сматрају да главни проблем није масовна незапосленост, већ буџетски дефицит. „У ситуацији када смо, по мом дубоком уверењу, морали да трошимо више и да нам тај дефицит буде већи.”

Обамина влада је својим подстицајним мерама донекле ублажила ситуацију, „али могла је више”. „Уследио је константни притисак да се смањи дефицит, иако је то требало да буде последња ствар за бригу. Влада је требала да одржава тражњу, а не да са другим факторима доприноси њеном паду.”

Кругман је дакле у синдикату говорио што је била музика за уши домаћина, али је ипак био политички реалиста. Иако заговара фискалну политику сасвим другачију од садашње, свестан је да „ништа од тога не може да прође кроз Конгрес са републиканском већином у Представничком дому”.

„Али оно што можемо, то је да не повећавамо штету, да не смањујемо постојећи ниво потрошње, све док приватни сектор не буде спреман да поново буде локомотива економије.”

Уследили су велики аплауз и 45-минутни дијалог кроз питања и одговоре. Али главни утисак је био да је гостовање нобеловца у синдикату био сусрет истомишљеника који имају рецепт, али не и начин да набаве лек.