Како је Рене успео у отаџбини

"Лепо је живети, али је тешко радити у Србији!"

Овако инжењер Рене Милошевић, директор "Интермоста" из Београда, иначе наше горе лист који је као 14-годишњак напустио родно Жабаре код Велике Плане и обрео се у Паризу, описује сва задовољства и муке свог трогодишњег поновног живота у отаџбини, где се вратио из – пословних разлога.

Утолико је вреднија и титула најуспешнијег директора француског "Винчија", грађевинске фирме број један у свету у оквиру које послује и српско предузеће, која му је додељена лане, будући да симболично затвара животни и професионални круг овог скромног и вредног стручњака, чијом заслугом је светски грађевински бренд, поред ранијих 85 земаља, створио своје предузеће и у Србији.

– После неуспешне докапитализације "Мостоградње" предложио сам да оснујемо ново предузеће и уђемо у гринфилд инвестицију, јер сам имао визију и био упоран, а пре свега руковођен искуством да су овде добри, одговорни и способни стручњаци – присећа се Милошевић почетака рада на стварању "Интермоста", француског грађевинског првенца у Србији, који осим што иза себе има страног оснивача, све друго обавља у Србији: основан је по српским законима, уредно плаћа порезе у Србији, запошљава са незнатним изузецима српску радну снагу, па га љути кад и њега и фирму називају – странцима.

Податак да је на челу "Винчијеве" фирме у Србији стручњак српског порекла практично показује све оне предности на које се већ деценијама указује кад је реч о потенцијалима припадника српског расејања у развоју Србије. "Винчи" је компанија која запошљава 150.000 људи, а има још више од пола милиона подизвођача широм света, годишњи промет је око 28 милијарди евра, иза њих је остало на стотине објеката, међу којима се посебно истиче мост дуг 3,5 километара између копна и Пелопонеза, отворен уочи последње Олимпијаде, који може да издржи земљотрес од 12 степени Меркалијеве скале и више од 300 дана у години изложен је јаким ветровима. У таквом гиганту наш Рене лане је био најуспешнији с резултатима које је постигао у Србији.

– Да нисам био толико упоран и тврдоглав одавно би "Винчи" одустао, јер има других тржишта на којима се са мањим напорима долази до бољих резултата – заокружује прегршт примедби на рачун овдашње пословности и менталитета.

Као инжењер у париском развојном центру аутомобилске индустрије покренуо је својевремено сарадњу између "Реноа" и "Заставе", својски се заложио да то успе, али су резултати, ко зна зашто, изостали.

Приметно је задовољство којим је испуњен због тога што је успео у својој отаџбини. Током три године запослио је више од 200 људи, а  одговорно најављује још нових радних места. То му, међутим, не смета да без емоција инвентарише по лошим пословним навикама својих сународника:

– Ако издаш деду напредоваћеш, а ако цинкариш и оца добићеш три пута већу награду, систем је по коме се овде ради. Највећи је проблем када треба нешто да се промени у менталитету, много се пажње посвећује стварима које нису у тесној вези са послом. Важније је ко ће кога да превари него да се заврши посао. Овде се "убијају" док образлажу зашто нешто нису урадили, уместо да то ураде. На Западу смо навикли да делегирамо одговорност, а у Србији једни од других стално нешто крију, па се тешко организује тимски рад.