После музичког цунамија

Неко се лепо досетио да овога пролећа доведе у Београд један велики уметнички пар какви су Родион Шчедрин и Маја Плисецка. Мало је таквих из старе гарде, одолевају зубу времена. Скоро пола века су у браку. Некад су више тражили Мају, била је прва светска балерина друге половине 20. века или... ту негде у самом врху. Уметност се не може у грам измерити, a укуси су разни. Балет има једну ману – век играча није предугачак, премда је Маја Михаиловна, како је пријатељи зову, и у томе била изузетак. Ипак, данас, из поменутих разлога, више траже Родиона Шчедрина. То је она боља страна уметничке судбине композитора.

Његов пут за Београд десио се, толики су већ писали, због Коларца, нашег најславнијег концерт хола. Један врхунски музичар и једна дворана кроз коју је прострујало највише музичког живота наше престонице исте су генерације – 1932. Додуше, дворана је малкице старија, већ је прославила свој 75. рођендан, док Шчедрина то чека тек у децембру. Најсвечанији тренутак те дуге београдске прославе, чини се, био је управо овај са правим музичарем на правом музичком месту. Шчедриново ауторско вече на Коларцу, плус присуство Плисецке, чији плес није завршио као увело лишће већ постоји у живом сећању и сачуван за екране, догађај је који је добро уздрмао београдску музичко-плесну сцену, и то у тренутку када је и без тога претрпана разноразним занимљивим догађањима.

Којим ли се скалама тај "потрес" мери, али је сигурно да је те вечери Коларац био препун, у Шчедринову част, да се све тресло од аплауза и овација композитору, његовим музичким пријатељима и, наравно, његовој инспирацији – Маји Плисецкој. Кад поменусмо пријатеље с подијума, никако се не сме прескочити име младе пијанисткиње Јекатерине Мечетине. Они који предњаче у дивљењу кажу: не знаш је ли лепша она или звуци који се шире из њеног клавира. Тим правим цунамијем од аплауза, пропраћеним клањањима, сликањима, потписивањима... и млада уметница жестоко је "погођена". Пожелимо им исто и у Енглеској где их у мају очекује нова Шчедринова светска премијера. Већ пет година у тим приликама клавирска столица резервисана је за Мечетину.

Наш први сусрет са композитором догодио се у холу Коларчеве задужбине, у паузи пробе. Пред нама је благо, пријатно лице. Његова музика, међутим, није увек таква. На концерту који је извео оркестар New European Strings, предвођен диригентом Дмитријем Ситковецким, било је и оних тмурних "Руских фотографија", и сличне музике којом је Шчедрин насликао један тешки период своје земље који се не заборавља лако. Уз сву величину имена Родиона Шчедрина, његови домаћини добро су знали и за оне мале опасности које прате ауторско вече композитора чија музика својим савременим звуком сужава аудиторијум. Може се доживети и као програм само за одабрано ухо. Сигурније је нешто популистичније, или какав микс: мало свирамо Моцарта, мало овога или онога и... мало Шчедрина или њему сличног. Ризик је мањи. Све се, међутим, завршило онако како овај маестро заслужује. Београд му се поштено одужио. И он Београду. Одвојио је мало времена и да проћаска са групом студената који се спремају за композиторе и са онима који их уче.

И данас је музика свуда око Шчедрина. Просто, наруџбина стиже наруџбину. Почело је то отприлике овако: Можете ли да за нас напишете три-четири дела. Али се са тим није стало и композитор их је тако написао већ 48. И нова му траже. За своју Мају Плисецку, како нам је испричала, написао је неколико балета. "Двадесет година је писао за мене – рекла је. – Када одиграте осамсто пута "Лабудово језеро" и дођу године засићења класиком која вам постане и превише напорна, онда је дивно имати оно што припада вашем играчком добу". Љубав, ето, и балете пише!