Победа комуниста

На изборима за Државну думу Русије 2011. није победила Путинова партија Јединствена Русија (ЈР). Победили су – комунисти (КПРФ).

Ову тврдњу изнели су сарадници московског „Центра за проблемске анализе и државноуправљачке пројекте”. Користећи се пригодним математичким моделима, истраживачи су дошли до закључка да је званичан резултат који је на изборима постигла ЈР у великој мери вештачки увећан, док је исти комунистима у једнакој мери – умањен.

Како се наводи у том истраживању, ЈР је приликом гласања за нови сазив Државне думе у децембру 2011. освојила 20–25 процената гласова, док су комунисти успели да задобију поверење 25–30 одсто пунолетних Руса. По истој рачуници, треће место припало је Праведној Русији (ПР), а четврто либералним демократама Владимира Жириновског (ЛДПР).

Међутим, према званичним подацима Централне изборне комисије ствари су стајале овако: ЈР је припало 49,32 процента гласова, КПРФ – 19,19, ПР – 13,24 и ЛДПР – 11,67 одсто. Излазност је, опет према тврдњама ЦИК, износила 60,21 проценат. Са друге стране, сарадници „Центра за проблемске анализе и државноуправљачке пројекте” износе да се кретала негде око 50 одсто.

Овде напомињу да су сличну методологију рачунања бирачких гласова применили и када је реч о резултатима председничких избора, одржаних и марту 2012, на којима је Владимир Путин по трећи пут изгласан за шефа државе.

„За разлику од победе ЈР четири месеца раније, победа Путина је сасвим чиста”, закључили су истраживачи.

Можда најинтересантнији детаљ у наведеној причи јесте то што су докази о фалсификовању избора за думу били познати непосредно по објављивању резултата гласања. Зашто су у јавност пуштени тек сада, може само да се нагађа. Претпоставка која делује најреалније јесте да је то учињено у тренутку када у руском парламенту много шта не штима, и када су све учесталији гласови о његовом распуштању и организовању превремених избора.

Из владајуће странке стижу оптужбе да је извештај сачињен искључиво како би нанео штету садашњој влади и да је њихова победа сасвим чиста. Постоје, међутим, и мишљења да је све поменуто у функцији подизања рејтинга председника Путина, који је управо својим ауторитетом успео да у знатној мери умањи ефекат „сумњивих изборних резултата” из 2011. Све се дешава у тренутку када је шеф државе покренуо широку борбу против корупције. А таква борба доноси и највише политичких поена.

Интересантно је да из „табора губитника” – КПРФ – нико није дигао глас против (засад недоказаног) фалсификовања изборних резултата 2011. Како рече један члан ове партије, чак и да су се бунили никакве вајде од свега не би било. Суд би, једноставно, пресудио онако како је то урадио ЦИК.

Уместо комуниста, као странке, на оспоравање резултата гласања одлучили су се појединци. Али, како изгледа, и они без много изгледа на успех. Наиме, према мишљењу судова којима су и упућене жалбе, право грађана у вези са изборним поступком завршавају се онога тренутка када убаце свој листић у гласачку кутију. Све потом ствар је кандидата на изборима, у наведеном случају – партија.

Ипак, шта стоји иза свега?

Сигурно је да ће тврдње о намештању изборних резултата у корист ЈР умногоме утицати на поверење грађана у партију власти. У том смислу чују се и спекулације да иза извештаја „Центра”, у ствари, стоји окружење шефа државе, и да је све поменуто нека врста увода у реконструкцију владе. Подсећа се и да је управо Путин својевремено саветовао грађанима да пријаве надлежним органима сваки уочени покушај фалсификовања изборних резултата.

На удару ће се сигурно наћи и актуелни сазив Думе, јер, како веровати депутатима који су, наравно не сви, примамљиво место у Белом дому (парламенту) обезбедили на нелегалан начин?

Са друге стране, нема сумње да ће уочљиво ноншалантан однос КПРФ према овако озбиљним стварима многе оставити у уверењу да се комунисти, у ствари, плаше одговорности коју са собом носи вођење државе.

У сва поменута размишљања уклапа се и идеја шефа државе о стварању  такозваног сверуског народног фронта, која већ извесно време кола руском политичком сценом. Циљ идеје био би да се у друштву у којем постоје јасно изражена неслагања, једнако на политичком као и на социјалном нивоу, створи јединствени широки покрет који не би био идеолошки „тврдо” одређен и не би од себе одбијао ни једну од постојећих партија које за себе тврде да су – умереног опредељења.

То би, свакако, утицало на промену политичке слике у Русији, на функционисање сада постојећих странака, па чак и могући нестанак неких од њих. Да ли би у цео систем увело и недостајућу дозу ефикасности, велико је питање. Јер са Путином на челу Русија функционише на специфичан начин.

Од свега поменутог, руски комунисти, чак и да им се призна изборна победа, тешко да би имали велику вајду. Јер, у садашњем распореду снага, чак и као првоизабрани, били би приморани да ступају у коалиције и у великој мери прилагођавају свој програм новонасталим околностима, а то претпоставља и одступање од појединих идеолошких начела којима се сада воде. Да ли су на то спремни, може се закључити из тога да се нису баш много узбудили због сумњи у изборне резултате 2011.