Писма на јастучници

„Драги моји родитељи, немојте да се секирате, јер хвала Господу Богу остају вам још два сина. Ја сам осуђен на смрт. Немојте да плачете, будите храбри. Можда ће ме Скупштина помиловати. Ништа нисам украо, никог нисам убио. Нити потказао. Савест ми је мирна, част ми је чиста и нека идем као такав.” Овим речима се, уочи стрељања 1. априла 1946, од својих најближих опростио Сава Поповић Гембеш, тада осамнаестогодишњи ученик Трговачке школе и фудбалер клуба „Богољуб” из Обреновца, кога су нове власти ухапсиле одмах по ослобођењу.

– Током рата, Поповић је био припадник илегалног ђачког одреда Југословенске војске у отаџбини (ЈВуО), али није имао оружје нити је учествовао у борбама. Он се само хвалио пред девојкама шајкачом и кокардом, али га је октобра 1944. ухапсила обреновачка Озна, на циглани где је рашчишћавао рушевине – објашњава за „Политику” др Срђан Цветковић, доскорашњи секретар Државне комисије за тајне гробнице. Цветковић, аутор изложбе „У име народа”, која се припрема у Историјском музеју Србије и уз помоћ Министарства културе, додаје да је Поповићев случај само мали део поставке о страдалима у Србији после ослобођења.

Сава Поповић, под оптужбом да је био у црној тројци, изведен је из ваљевског затвора, у поноћ, на брдо Крушик, на стрељање. Спасен је интервенцијом познаника у задњи час и пуштен. По повратку кући, пријавио се властима и без икакве обуке послат је на Сремски фронт. По повратку из рата преселио се у Београд, где је пре избора 1945. лепио летке и агитовао за опозицију. Због тога је и страдао, јер га је Озна по други пут ухапсила, 14. октобра 1945. Исте ноћи ухапшени су његов отац, брат и девојка.

Током боравка у затвору у Ђушиној улици у Београду, успео је да набави оловку, па је слао поруке које је исписивао на доњем вешу и постељини, а затим ова необична писма предавао мајци. Мајка Милева и сестра Косара последњи пут су га виделе почетком 1946, када је осуђен на 20 година затвора. Обреновачка Озна жалила се на пресуду, па је задржан у Ђушиној и није послат на издржавање казне. Када је мајка, априла 1946, дошла у посету сину, речено јој је да је стрељан. Несрећна жена је пала у несвест, а затим покушала и самоубиство. Отац Ђорђе је такође у то време био у затвору у Ваљеву. Пуштен је током 1946, и тада је сазнао да му је син убијен. Његову имовину, кафану, магацин и друго, коју су током рата узурпирали Немци, нова власт је национализовала.

Иза Саве су остале избледеле фотографије и две флекаве јастучнице, на којима је у марту 1946. из затвора слао поруке. Ових тужних дана присећа се и Савина сестра Косара Поповић. Када је ухапшен, имала је 14 година, три мање од Саве.

– Највише ме је потресло када је 1946. поново ухапшен. Тако су у том тренутку отац Ђорђе, старији брат Милутин, као и Сава, били у затвору. На слободи смо остали само мама, најмлађи брат Светозар и ја. Мама је одлазила код њега у посету, доносила чисту постељину, а преузимала ову на којој су била писма. Слао је поруке и на доњем вешу, али су јастучнице остале као неизбрисиви траг породичне трагедије – казује сестра Косара.

Ова писма она није тада читала, већ много година касније.

– Мајка их је крила од мене, плашила се. Сава је био дечачки живахан, волео је друштво, па је и у ђачки четнички одред ступио из чистог авантуризма. Немци су нас истерали и узели нам кућу, а наш ресторан им је служио као кухиња, а одељење за послугу претворили су у магацин. А Сава упадне ноћу у тај магацин, однесе храну и подели сиротињи. Потом је, са својим другом, разоружао једног Немца на железничкој станици, отворио вагон са храном да гладни носе. Једном је, опет са другом, упао у немачки камион и покупио пушке, док су Немци били на ручку. Сава се играо са животом, али није заслужио да га снађе таква судбина. Права иронија је у томе што га је ухапсио извесни Рајко са којим је Сава играо фудбал и коме је у више наврата помагао – присећа се Косара Поповић.

Од 2004, улица у Обреновцу у којој је живео Сава Поповић, носи његово име. Срђан Цветковић каже да изложбом „У име народа” жели да покаже да је оваквих случајева било много.

– Изложба ће презентовати јавности на стотине других експоната који се тичу Голог отока, колективизације и откупа, изборних манипулација. Јавност треба упознати да се, међу више од 42.000 до сада званично пописаних жртава после ослобођења, налазе и многи невини цивили – напомиње Цветковић.