Миљеница медија

Пласиравши се у други круг председничких избора у Француској, кандидаткиња Социјалистичке партије Сеголен Роајал добила је шансу да постане прва жена председник у историји ове земље. Пре годину дана, када је била миљеница медија, њене шансе чиниле су се много већим, али она све чини да поврати златну прилику којa јој се указала. Само што је завршила прилично опширан говор у ноћи после првог круга, села је у авион и наставила предизборну турнеју.

Сеголен Роајал је енергична жена, која својим животом жели да докаже да њен отац није био у праву када је за својих осам потомака говорио: "Имам петоро деце и три кћерке". Од малих ногу морала је да доказује да је способна као и мушкарац – у младости ауторитативном оцу, данас мачоистичкој Француској.

"Ниједном мушкарцу са каријером попут моје не би се доводили у питање способност и легитимитет", рекла је на француској телевизији.

Рођена је као Мари-Сеголен Роајал 22. септембра 1953. године у Дакару (Сенегал), где је њен отац, војно лице у рангу пуковника, био на служби. Пуковник Жак Роајал водио је породицу свуда са собом, али пошто се рано пензионисао, вратили су се у Француску 1964. године, што је било од великог значаја за школовање Роајалове.

Дипломирала је на чувеном париском факултету познатом као "Сијанс По" (политичке науке), да би 1978. била примљена на још чувенију Ecole Nationale d′ Administration (превод Национална школа администрације не указује довољно на значај који школа има), из које се регрутују најзначајнији француски политичари.

Ту је срела и младог социјалисту Франсоа Оланда, који ће постати њен животни сапутник, и придружила се Социјалистичкој партији.  Уколико уђе у Јелисејску палату, Сеголен Роајал ће бити и први председник који није у браку. Никада се није венчала са Франсоа Оландом, иако имају четворо деце и живе заједно више од четврт века. Она је слободна жена (ово јој је омиљена фраза).

Мари-Сеголен Роајал, која је одбацила први део имена када је почела да гради каријеру, ушла је у политички живот 1982. године као  помоћник председника Франсоа Митерана, а 1988. је постала члан парламента. У три наврата је била министар, најпре за животну средину (1992–1993), затим за образовање (1997–2000) и за породицу (2000–2002). Од 2004. је председница владе регије Поату-Шарант, када је учинила радикалан заокрет у свом имиџу (до тада је носила строге пословне костиме и наочаре са дебелим стаклима).

Велика популарност коју је стекла прошле године када је о њој почело да се говори као о могућем председничком кандидату, почела је да опада почетком ове године после неколико гафова који се односе на спољну политику. Због тога је стекла имиџ некомпетентне особе која широким осмехом заташкава своје пропусте.

Колико год јој је женственост помогла, толико се показала и као хендикеп. Много више него њеним предизборним програмом, јавност се бавила женственим костимима омиљене јој марке Paule Ка. Њени политички непријатељи лансирали су слоган "Ако ђаво носи праду, тада ђаволица носи Paule Ka".

Неумесно, побуниће се њени симпатизери који радије говоре о њеном личном бренду левичарског патриотизма. Међу њима су и Жак Ланг, Жак Делор, Митеранова супруга... Ових дана подржао ју је и италијански премијер Романо Проди, а недавно и шпански премијер Хозе Луис Сапатеро.