Руски програм Мацујева

Познат и славан после победе на 11. међународном конкурсу Чајковски у Москви 1998. Денис Мацујев, „сибирски медвед” како га од милоште зову (рођен 1975. у Иркутску) припада генерацији светских пијаниста који наступају са највећим диригентима и оркестрима, у свим престижним светским салама и на више од 200 концерата годишње. Његови афинитети према виртуозном репертоару руске и светске литературе уживају поштовање захваљујући награђиваним снимцима и интерпретацијама дела Рахмањинова и Листа.

У целокупном руском програму који је извео на свом београдском реситалу, једино је Листов Мефисто валцер био додат Чајковском, Рахмањинову и Стравинском.

Верујемо да је публика већ на почетку реситала очекивала егзибиционизам, новотарије и „ново читање” „Годишњих доба” Чајковског. Изненађење је било утолико веће што Мацујев није начинио ниједан потез нити ексклузивитет који би дивну салонску музику ових популарних минијатура деградирао. Није пласирао себе и своје умеће, није нарушио хомогеност минијатура, иако их је изводио без паузе, на начин свите или цикличне композиције са контрастима и унутар њих самих, али и на плану велике форме коју је убедљиво градио. Без претераног сентимента, све је било укусно, дозирано, нежно, изведено сјајним тушеом и осећајем за све боје и нијансе „школских комада” које је тумачио на високо естетизован начин. Нисмо веровали да се еруптивна снага Мацујева може укротити и до те мере подредити делу Чајковског.

У другом делу програма нашле су се виртуозне композиције, најпре Мефисто валцер Ф. Листа „збрисан” у једном даху, а затим два прелида Рахмањинова, у ге-молу оп. 23 бр. 5 и у гис-молу оп. 32 бр. 12. У тумачењу Рахмањинова осећа се колико је Мацујев „на своме”. Са изразитом присношћу и топлином тумачио је ову музику, са највећом лакоћом и уз велики пијанистички замах остваривао је техничке захтеве највишег ранга, као истински модерни пијаниста нашег доба. Посебно су легата у брзом темпу и у крупној техници изазивала невероватне ефекте.

Што се ефеката тиче, Три комада из балета „Петрушка” Игора Стравинског управо су проширили границе пијанизма и клавира као инструмента. Полифонија и теме у преплету унутрашњих и спољашњих гласова као и модеран језик чије хармоније заводљиво звуче и данас, стотину година од настанка дела, постављају стандарде интерпретације Стравинског. После Мацујева, веома је тешко прилагодити се и ову врсту репертоара слушати на мање виртуозан начин.

Бриозна темпа, савршена техника, енормне моћи владања инструментом, чине да, с једне стране фасцинира снага ударца, затим брзина и сонорност клавира до звучања целог оркестра, а са друге, не мање важне, нежност и кристални тон у пијанисиму граде укупност и посебност овог пијанисте.

Одушевљеној публици подарио је неколико „бисова” (у Карнеги холу их је било чак дванаест!) а она га је испратила стојећим овацијама, цвећем, поклонима. Додати су „Музичка кутија” Љадова, Медитација Чајковског, минијатура из свите „Пер Гинт” Е. Грига и Караван у џез обради самог пијанисте.