Сајбер-утук

Због прогресивне културне политике, брзе европеизације и економског опоравка до тада изоловане земље, шпанска транзиција, како је написао историчар Никола Самарџић, „временом је постајала модел који се сматрао узорним, и добила је, у том смислу, конструктивну улогу у доцнијим збивањима у Источној Европи”. Културна политика значила је, између осталог, улагање у прогресивне и алтернативне ауторе из области филма, књижевности, стрипа... који су, стварајући у духу времена, начинили дисконтинуитет у односу на франкистичко наслеђе. Да није било тако, можда се Педро Алмодовар не би ни бележио као редитељ већ би остао анонимни радник „Телефонике”.

Док је Шпанија прелаз из диктатуре у нормалну државу убрзала системским улагањем у своју нову културу, у овдашњој транзицији није успостављен суштински дисконтинуитет спрам духа локалних деведесетих. Системски је форсирана култура инерције и миноризовања саме културе како би олигархија имала посла са што мање захтевним и писменим бирачким телом. Стога је од почетка прелаза укинуто достојанство обама министарствима која би то могла да спрече. Постотак буџета који се из средстава владе издваја за Министарство културе – нећемо овде о оном за просвету – све време је био нижи чак и од процента удељиваног ресорним главешинама током деведесетих и двоструко нижи но што предвиђају европски стандарди, да би сада био сведен на поносних 0,62 одсто.

Ваљда онда није чудно што се независно један од другог неки аутори залажу за укидање Министарства културе. Крајем фебруара смо у једном недељнику, у тексту под насловом Убрзавање пропасти, изјаве у том смеру дали Ненад Прокић, Обрад Савић и моја незнатност.

Спајање министарства културе, просвете и спорта уклопило би се у наводну тенденцију за што већим смањивањем владиних ресора. Постоји и модел спајања министарстава за културу и за иностране послове, какав функционише у неким латиноамеричким земљама у успону, у појединим европским државама, а повремено и у Израелу... Њиме се култура у битном третира као потенцијално добар извозни продукт, што српска у свом извесном делу може да буде.

Текст са оваквим и сличним тезама (Убрзавање прошлости) изазвао је извесне реакције. Можда и доста њих, али то моја незнатност не може знати пошто је већ данима далеко од Србије. У сваком случају, пре но што је пртљаг спуштен у такси за аеродром, редовна рубрика Питање&Одговор једног дневног листа имала је следећу тему: Како коментаришете све чешће оцене да је Министарство културе непотребно?

Тамо где бивши државни писци важе за дисиденте, а корумпирани издавачи – бар од стране њих самих – за последње браниоце културе, ред је да културу мало узму у заштиту и они који су одговорни за њено маргинализовање. Један од њих је глумац који се одмах после пада Милошевића латио посла министра културе, те за свог мандата чуда учинио за српску културу у транзицији и уопште. Министар – глумац I (МГ I) је мишљења да „земља која нема амбиције да негује своју културу има само један циљ – да нестане”. (Изјава канда сведочи о његовом незадовољству што у том циљу није успео, кад већ није имао амбиције да „негује своју културу”.) Ако не знатно скрушенији – што би било лепо ако је већ као министар показао шта је имао – МГ I је у изјави био макар смиренији од свог старијег колеге по позиву и доцнијег по ресорном телу. Али ред је да МГ II да себи одушка зато што је за разлику од Министра-глумца I нешто и покушао да уради, и зато што ионако води бригу о душама: „Култура значи неговање, и тако се бране душе једног народа. Ако неко ради на томе да се укине Министарство културе, он престаје да буде душебранитељ и постаје душманин”.

Министар – глумац II је са свог високог места јал’ неговао, јал’ маникирао српску културу протежирањем извесних дела из уметности корупције али и истинском вољом да Србија напокон донесе закон о култури, додуше и да министар добије ингеренције малтене равне премијерским. Док је за свог вакта МГ II бар понудио Предлог закона о изменама и допунама Закона о јавном информисању, Министар – глумац I за свог вакта није учинио практично ништа. Па, ако су учинци постмилошевићевских ресорних министара такви и слични, боље је укинути Министарство за културу него да оно настави да укида српску културу.