Предности чланства: ЕУ испред ЕЕП

Поводом дебате о томе да ли би чланство Србије у Европском економском простору (ЕЕП) било одговарајућа алтернатива чланству у ЕУ треба указати да је ЕЕП настао као покушај да се избегне проширење Европске уније. То је био покушај да се избегну могући проблеми уније (превелико и нагло проширење) а не одговор на потребе тадашњих земаља кандидата. ЕЕП као алтернатива ЕУ био је у првом реду структурисан као систем намењен богатим земљама. Ипак, овај главни циљ формирања ЕЕП уопште се није остварио: већина ЕФТА земаља којима је ЕЕП био намењен (Шведска, Финска, Аустрија) ипак је проценила да је пуноправно чланство у унији корисније. Да је успео референдум о приступању Норвешке у ЕУ, у ЕЕП-у би остао само Исланд (уз Лихтенштајн) који је 2009. године такође поднео захтев за чланство у унији. Приликом каснијих фаза проширења ЕУ на исток и југ Европе, ниједан од тадашњих кандидата није прихватао могућност „делимичног” чланства у ЕУ, што се данас нуди као алтернатива у првом реду Турској.

За разлику од ЕЕП, чланство у ЕУ омогућује далеко повољнију позицију држава, како на политичком, тако и нa економском плану. Многобројни позитивни ефекти чланства у ЕУ по мање развијене европске земље су детаљно емпиријски истражени. Процес усклађивања просечног БДП између више и мање развијених чланица ЕУ могуће је пратити у дужем временском периоду још од уласка у ЕЕЗ тадашње врло неразвијене Ирске (1973), па све до недавног проширења уније на десет земаља источне Европе (2004. и 2007). Сваки од таласа проширења ЕЗ/ЕУ имао је несумњиво врло позитивне и свеобухватне ефекте, што је омогућило брзу модернизацију и трансформације некада економски и социјално заосталих земаља у развијене земље. Анализе о ефектима приступања ЕУ источноевропских земаља показале су да је процес интеграције у ЕУ подстакао додатни раст у просеку од 1,5 до два одсто од БДП годишње. Просечна стопа незапослености је опала у свим овим земљама. Као последица процеса приступања ЕУ нове земље чланице су током протекле деценије забележиле убрзан раст БДП по глави становника што им је омогућило да са 40 одсто БДП од просека „старих чланица” (ЕУ – 15 чланица) достигну 52 одсто БДП ЕУ–15 чланица у 2008. години.

Треба додати да је избијањем економске кризе ризико премија за нове земље чланице порасла на међународним финансијским тржиштима – али ипак мање него оним земљама које нису биле под кишобраном ЕУ.

Ефекти данашње комплексне кризе у еврозони замагљују познате чињенице око користи чланства које обухватају: побољшање тржишних услова пословања, пораст страних инвестиција, брз развој инфраструктура, јачање конкурентности привреде, више стопе раста, пораст стандарда. Чланство у ЕУ такође јача међународни и геополитички положај земље, доприноси политичкој и регионалној стабилности, олакшава процес транзиције ка изградњи правне државе и демократизацији, доприноси модернизацији администрације, правног и економског система. Најзад, чланство побољшава положај обичних грађана који могу да живе, раде, воде послове, студирају или истражују на целом простору уније – заштићени од било какве дискриминације засноване на националности.

С друге стране, чланство Србије у ЕЕП-а ималобисвоју цену коју Србија у оваквомекономском стању не би могла да плати. Чланство у ЕЕП подразумева усаглашавање са три четвртине законодавства ЕУ („правне тековине”) – али без техничке и финансијске помоћи уније. То би значило да би Србија све реформе око усвајања законодавства из области јединственог тржишта (око 6.000 законодавних аката) требало да спроведе сама. У случају да се неким чудом Србија ипак нађе у ЕЕП то би значило да се она одриче могућности учешћа у доношењу одлука у оквиру ЕУ док би истовремено прихватала обавезе о безусловној примени њених прописа. С друге стране, Србија би и као мања земља могла да има свој глас приликом одлучивања у Савету ЕУ. У складу са Лисабонским уговором, квалификована већина за доношење одлука у Савету ЕУ обухвата најмање 55 одсто чланова савета које представљају најмање 65 одсто укупног броја становника ЕУ. Србија би према броју становника могла да рачуна на број гласова у савету који би био упоредив са Аустријом или Шведском.

Србија би се уласком у ЕЕП одрекла и могућности коришћења структурних и кохезионих фондова ЕУ. Тиме би Србија, апсурдно, постала чак и нето давалац, уместо нето прималац средстава. Према нашој процени, у овом случају нето губици би били реда величине 1,5 – 2,5 процента БДП годишње (нето губитак у виду средстава која би следовала Србији из ЕУ буџета, плус финансијска контрибуција Србије ЕУ буџету као чланице ЕЕП).