Како пронаћи вечни спокој

Релативно је да ли ће човек пронаћи вечни мир после смрти. Неке познате личности су тек пошто су се опростиле од овоземаљског живота пошле на велика путовања – по овом свету. С гробља на гробље, у паркове, на тргове, или обратно. Тако је, рецимо, Вук Караџић, отац наше писмености, до сада три пута укопаван.

Али није он једини, путовања покојника било је и пре њега. Премештани су посмртни остаци песника Бранка Радичевића, политичара Димитрија Туцовића, путописца, есејисте и дипломате Растка Петровића, песника Јована Дучића. Историчаре то не чуди, јер је цео средњи век обележила појава "друге сахране". Судећи по томе што почивају одвојени чак и брачни парови попут Милоша Црњанског и његове супруге Виде и Васка Попе и његове Хаше, нових поновних премештања и спајања ће сигурно бити. Да не помињемо неуспело сахрањивање урне Николе Тесле код Храма Светог Саве, која сада стоји у његовом музеју.

Мада, одлуче ли надлежни, Вук Караџић, кога сада 140 километара, колико има до Лознице, дели од испуњења његове последње воље, могао би опет да путује. Творац нове српске граматике и књижевности оставио је опоруку да "буде на Лагатору, тамо где жубори бистра вода". Вук је говорио "да на том његовом имању има један брежуљак и на њему неколико стабала, па би био рад да му се ту кости одмарају, а под дрвећем да се клупе наместе". Представници општине Лозница написали су званичан захтев да се Вук врати у завичај, када ће се то догодити не зна се, али крст с његовог гроба у Бечу однет је у Тршић и пободен на кућиште његово и његових предака, где је 1933. обновљена кућа.

Иначе, када је Караџић умро у Бечу, место његовог починка било је бечко гробље Светог Марка. Иако је Вукова жеља била да му гроб буде у отаџбини, јер је у туђини провео више од педесет година, његова кћерка Мина је желела да "има место где може изливати сузе своје кћеринске љубави и поштовања". Тако је у царствујушћем граду Вијени покојни Караџић остао 33 године, потом је 1897. године уз највеће почасти премештен у Београд. Сахрањен је у порти Саборне цркве где је нађено место и за гроб Доситеја Обрадовића.

У међувремену су обојица још по једном прекопани, јер је на месту мале Саборне цркве подигнута велелепнија, а док је нови већи храм грађен њихови гробови су померени а потом опет враћени код улаза.

Али, није остала само Вукова жеља да почива на Лагатору и Доситеј се преселио у вечност остављајући у аманет да га сахране код Хајдучке чесме у Топчидеру. Оно што је било по Доситејевој вољи јесте епитаф који је сам написао "Овде његове српске кости леже; он је свој род љубио".

Из Беча је на Стражилово пренесен и песник Бранко Радичевић. Исидора Секулић је својевремено Растка Петровића називала песником, правим, правцатим, али је он у својој богатој каријери имао и дипломатско службовање започето 1935, када је постао вицеконзул у Америци, а онда и отправник послова у Вашингтону следеће 1936. године. По завршетку рата и доласку комуниста Растко је у Америци остао као емигрант, умро је 1949. године и тек 1986. испунила му се жеља да почива у породичној гробници у Рузвелтовој, тако што су његови земни остаци прво пренети бродом до ријечке луке а одатле у Београд, на Ново гробље.

Димитрије Туцовић је по жељи нове послератне власти вечни мир нашао на београдском тргу Славији. Иако је погинуо у Колубарској бици 1914. као официр Српске војске и на Враче брду добио свој споменик и сву част која му је припала за храброст, није остао да почива на истом месту. Посмртни остаци вође социјалдемократског покрета у Србији су 1947. године свечано премештени на најпрометнији трг у Београду. До бронзаног споменика (рад Стевана Боднарова) готово је немогуће доћи због саобраћајног кружног тока, али су Туцовићу сваке године новогодишњи украси и лампице окачени на главу.

Никола Тесла за сада "почива" у свом музеју, иако је када је умро у Њујорку 1943. сахрањен по свим православним обичајима, потом ископан па кремиран по жељи нећака Саве Косановића, али не и својој исказаној за живота. Да ли ће и када бити негде премештена његова урна тешко је рећи, али одлука Сабора Српске православне цркве о томе постоји.

Неки од великих бораца против фашизма завредели су својевремено гробнице на Калемегдану. У међувремену су Ђуро Ђаковић, Иван Милутиновић, Иво Лола Рибар и Моша Пијаде изгубили на значају, остали без својих школа и улица и – остали ван гробља. Једино решење, слажу се, градски оци, јесте да им се нађе место уз Алеји заслужних грађана.

Списак пресељених покојника је поприличан, али то Небојшу Дамјановића из Историјског музеја Србије не чуди. Враћајући се у даљу прошлост он помиње Стефана Немању, Светог Саву, Светог кнеза Лазара. Овај последњи је са Косова премештан у манастир Раваницу, па у Сент Андреју, па у Врдник на Фрушкој гори и на крају у Београд. Путешествије покојног Карађорђа је било још дуже, од Радовањског луга код Велике Плане, с тим што је књегиња Љубица инсистирала да му се заједно сахране глава и тело што у први мах није урађено. Трећи пут је сахрањен на Опленцу. Карађорђев син кнез Александар је два пута покопаван, додаје Дамјановић, а исто се догодило Хајдук-Вељку после устанка 1813. у Неготину. Сада почива у порти тамошње цркве. Црногорски краљ Никола је донет из Италије, Јован Дучић почива у Требињу. Неки су више километара превалили као покојници него док су били живи.