Рат у Ираку није био само Бушов

Од нашег сталног дописника

Вашингтон – На данашњи дан пре тачно 10. година, у 5.35 ујутру по локалном времену, припадници Треће пешадијске дивизије и Првог експедиционог корпуса маринаца америчке војске из Кувајта ушли су у Ирак, чиме је почео такозвани Бушов рат, један од најконтроверзнијих у америчкој историји.

Док су инвазионе снаге започињале своје напредовање ка Багдаду, који ће пасти после три недеље, амерички председник Џорџ Буш се истовремено, увече 19. марта по вашингтонском времену, обраћао нацији, пре тога већ добро припремљеној за операцију свргавања Садама Хусеина. Циљ рата, образложио је председник у краткој беседи од само 500 речи, јесте да се „Ирак разоружа, да се његов народ ослободи и да се свет одбрани од страшне опасности”.

„Ми ћемо Ирачанима донети слободу и ми ћемо победити”, закључио је он.

Осам година, осам месеци и три недеље касније, у децембру 2011, Американци су се повукли. За то време срушили су један бруталан режим, али једну пре рата ипак стабилну земљу оставили у рушевинама. Нето резултат је да је Америка из тог рата изашла изнутра слабија него што је ушла и да је однос снага на стратешки важном Блиском истоку за њу данас неповољнији него што је био.

Ирак је демократија само на папиру, политички систем чија су бабица били Американци зацементирао је секташке поделе, Ираку је данас најважнији стратешки партнер и најутицајнији фактор у његовој унутрашњој политици, геостратешки противник Америке – Иран.

И све то уз велику цену у новцу, животима и изгубљеном угледу. Рат, који је, узгред, вођен „на кредит”, коштаће америчку благајну, кад се узму у обзир и обавезе које тек доспевају, око 4.000 милијарди – четвртина бруто националног производа. Погинуло је 4.442 америчка војника, а укупан број жртава рата, директних и посредних, мери се бројем од 600.000.

„Американци су учинили све да Ирак буде руиниран”, пренео је јуче „Њујорк тајмс” у репортажи из Багдада поводом десетогодишњице речи једног свог саговорника са багдадске пијаце.

Да је рат био узалудан, а поготово беспотребан, данас је амерички консензус. Али мноштво поводом ове несрећне годишњице објављених медијских текстова, прилога историчара на коментаторским странама и досад објављених књига, указује и да то није био само „Бушов рат”, нити се у њега ушло само зато што је група утицајних јастребова, истакнутих припадника елите „неоконзервативаца”, манипулисала обавештајним чињеницама и председника убедила да интервенише. Напротив, то је био свеамерички консензус. Не треба заборавити да су се за рат против Садама Хусеина изјасниле обе партије у Конгресу и да су за то, са ретким изузецима, навијали и контролори овдашње демократије, слободни медији.

Свргавање Садама Хусеина, кога су америчке трупе поштеделе у Првом заливском рату у зиму 1991, у којем су ирачке трупе протеране из Кувајта који су окупирале, постала је званична америчка политика још 1988, када је у Белој кући био Бил Клинтон. Он је потписао „Закон о ослобађању Ирака” који је пре тога великом већином усвојен у оба конгресна дома. Тај закон је додуше предвиђао да ирачког диктатора свргну домаћи дисиденти, а да Уједињене нације оснују специјални трибунал, по угледу на онај за бившу Југославију, који би судио лидеру и његовим доглавницима.

Има и доказа да је и Клинтон тражио изговор да започне инвазију: генерал Хју Шелтон, тадашњи начелник Здруженог генералштаба, једном приликом је рекао да га је један члан владе (тврди се да је то била шефица дипломатије Мадлен Олбрајт) питао може ли да се среди провокација у којој би један нисколетећи амерички авион оборила ирачка противваздушна одбрана, што би био повод за објаву рата. Други сматрају да је још од 1992. питање гласило не „да ли” него „када” ударити на режим.

У пролеће 2003. ситуација је међутим била битно другачија: страх од тероризма после 11. септембра 2001. битно је променио америчку оптику процене ризика, па су обавештајне фабрикације о томе да Ирак поседује „оружје за масовно уништење” које би могао да стави на располагање Ал Каиди падале на плодно тле. То је повећало уверљивост аргумената за рат које је износила група тврдих конзервативаца око председника Буша: пре свих потпредседник Дик Чејни и шеф Пентагона Доналд Рамсфелд. Њихове тезе здушно су прихватили и медији, који се ових дана подсећају да су одбијали текстове и коментаре чак и својих новинара који нису били „на линији”.

Данас се такође констатује оно што је схваћено и раније, мада није постало званична политика: да је требало повући се чим је режим свргнут и уређивање земље препустити Ирачанима. Уместо тога, Вашингтон се определио за „изградњу нације” и „увођење демократије” од чега су најмање профитирали Ирачани, али јесу амерички војноиндустријски комплекс, нови сектор приватних војски и других предузимачи који су ангажовани за многе послове. Ирак је постао рупа у коју су стално досипане милијарде долара. Кад би се све називало правим речима, ирачки рат би био и највећи корупционашки скандал у америчкој историји.

Данас је у Багдаду, где је највећа амбасада САД на свету, само 220 америчких војника, као последња линија одбране америчке оазе у некадашњој „Зеленој зони”, самом средишту ирачке престонице. Да ли су научене скупо плаћене лекције? Засад се чини да јесу: бар са Бараком Обамом – Америка не срља у нове интервенције, иако искушења за то има. Најближе је у ирачком суседству, у Сирији...

-------------------------------------------------------------------

Десетине мртвих у нападима

Багдад – Уочи десетогодишњице америчке инвазије на Ирак, јуче су се у претежно шиитским четвртима Багдада догодиле серије експлозија у којима је погинуло најмање 50 особа, а на десетине је рањено, саопштили су ирачки званичници.

Експлозије најмање седам аутомобила бомби, углавном поред малих ресторана, путева и аутобуских станица, догодиле су се у размаку од сат времена.

Иако нико није преузео одговорност за напад, али начин напада одговара Ал Каиди у Ираку, навела је агенција АП, док АФП преноси да сунитски екстремисти најчешће за мете имају шиитске цивиле и припаднике ирачке владе, у циљу дестабилизације земље.

Снаге безбедности појачале су контроле на пунктовима после напада и затвориле кључне путеве.